Agonija i poluekstaza

Kao što sam i očekivala, na Sajmu knjiga sam propisno bankrotirala, pa sam rešila da vam ne predstavljam sav svoj plen odjednom, već iz nekoliko tura (pošto bi u protivnom ispao kilometarski post). Verovatno sam već pominjala kako uredno kupujem sve knjige domaćih pisaca, i to bez nekog posebnog kriterijuma – prosto volim da znam šta se dešava i pročitala sam više Radusinovićki nego što bi prosečan ljudski organizam mogao da izdrži, a sve zbog radoznalosti, koja me valjda neće ubiti kao onu mačku iz izreke.

Ovog puta sam kupila tri domaće knige, koje sam, vrlo uslovno rečeno, već završila, a evo i zašto:

• Prva je toliko mučna, da sam maltene histerično okretala strane samo da dođem do kraja
• Drugu sam gurnula ispod neke kamare knjiga jer sam pročitala “o autoru” pa sam se uplašila i odustala
• Treća je bila živo zanimljiva i sad sam u iskušenju da kažem jedna od boljih koje sam pročitala u poslednje vreme, međutim, nije, tek je dobra, ali je u konkurenciji prve dve zasijala kao polarna svetlost sa zlatnom krunom

1. “Naš otac”, Ljiljana Habjanović Đurović

Lepo sam rekla sebi da ne treba da je kupim. I lepo sam je zaobišla prilikom prvog odlaska na sajam, ali sam u repriznom poklekla, i eto agonije koju pominjem u naslovu. Ako ste u grupi nesrećnika koji su pročitali “Oca” odmah ćete otići da potpišete za eutanaziju, pošto je i milosrdna smrt lakša od dva sata uz ovu knjigu. Habjanovićku sam prvi put čitala pre dvadesetak godina, kada je objavila “Ženski rodoslov” i “Paunovo pero”. I dopale su mi se, obe, iako sad mislim da su suviše pretenciozne i nategnuto potresne, ali, evo priznajem, volela sam ih i žao mi je što sam “Ženski rodoslov” dala nekome ko mi nikad nije vratio. Posle je ona upala u neki religioznu fazu, srećom, pa se ta faza nije poklopila sa mojom religioznom fazom (a držalo me je od 2003. do 2005.) tako da sam preskočila opus predvođen “Petkanom” da bih u nekom napadu dosade kupila “Ivu” i “Ana Marija me nije volela” u kojima Habjanovićka opisuje svoje, po svemu sudeći, nesrećno detinjstvo, a ja sam ih s mukom pročitala. Ali, vreme je očigledno bolji terapeut nego što sam mislila i tako se ja upecam u mreže “nastavka porodične trilogije”.

Joj.

Dakle, LJHĐ posle skoro 40 godina odluči da poseti oca koji ju je napustio dok je bila tinejdžerka, što je zaista tužno, i ako sam cinična, to se odnosi na knjigu a ne na njenu sudbinu. Čisto da budemo načisto. I kako bih vam rekla – vidi se brate i oseća na kilometar da je napisala knjigu da bi zaradila još crkavica. Čitanje je čisto mučenje, emocije su toliko izveštačene, prepiska toliko nerealna da ćete, ako ste pri zdravoj svesti, ostaviti “Našeg oca” posle 10 minuta, a ako ste ja, nastavićete mahnito da okrećete strane nadajući se da će da se desi nešto stvarno dirljivo, što će da opravda uništenje jednog ara šume u Amazonu, ali ne ne, i na kraju ćete, umesto da mrzite LJHĐ tatu da mrzite sebe što me niste slušali i preskočili “Našeg oca”.

2. “Evgenija Hajden”, Marija Miketić

Grešna mi duša, ja sam ovu knjigu sahranila a da je nisam ljudski ni otvorila. Kao što već znate, ja se davim u istorijskoj fikciji, i na štandu Evro Giunti naletim na “Evgeniju”, prelistam, zaključim da se dešava u doba Obrenovića, o kojima malo znam, a i onako sam već natovarila Čajkanovićeve “Izabrane studije iz srpske religije, mitologije i folklora” (za koju skidam kapu, ovu knjigu sam obožavala kad sam bila u gimnaziji i toliko sam srećna što sam je ponovo našla da ću oprostiti Evro Giunti-ju nesrećnu “Evgeniju”). Dakle, knjiga je završila u mom posedu polu-slučajno a namerno je otpremljena u tihovanje, iste sekunde kad sam pročitala “o autoru”, što uvek radim kad uzimam novog pisca. Ispostavilo se da je autorka predstavnica pravoslavne džamahirije, i tu su se raspršili moji snovi o masnoj nepravoslavnoj priči o bahanalijama Obrenovića, međutim, daću joj drugu šansu, kad se oporavim od bogougodne posvete (bože-mi-oprosti) spisateljkinim anđelima, heruvimima i ostalim članovima njene svetovne porodice.

3. “A naročito Petra”, Marija Stupar

Čarobna knjiga je iskupila grehe posle objavljivanja kopije Kaporove “Une” poznatije i pod nazivom “Maskarada”, novinarke Biljane Lukić. Pošto mi je Biljana simpatična, staviću veto na moje odistinsko mišljenje o knjizi, a božanstvo izdavaštva mi se smilovalo pa mi je u ruke pala “Petra”, vrlo gotivna domaća, i ako sam dobro razumela, debitantska knjiga o mojoj generaciji (rođeni sedamdesetih) u kojoj sam se baš pronašla i najtoplije vam je preporučujem, isto kao što vam preporučujem da zanemarite poetičan opis na sajtu, jer nema mnogo veze sa ovom vrlo lepo napisanom knjigom, za koju nemam mnogo zamerki osim što mislim da je prekratka. Junaci “Petre” su neki normalni ljudi, mogu da zamislim svoje prijatelje na njihovom mestu, nema graničnih likova ni latentnih prostitutki, nema kriminalaca, nema devedesetih (ima, ali ne na način na koji su nas Maša Rebić i ine navikle), ali zato ima porodice, ima života, ima i smrti, sve to spakovano u nekih 170 strana koje ćete bez napora pročitati i, kao i ja, pitati se zašto nema još. Moguće je da sam malo više hvalospevila, jer mi je “Petra” došla kao melem na otvorenu ranu na mozgu koju mi je nanela Habjanovićka, i sigurna sam da “Petra” ima 100 mana, kao i svaki prvi roman, međutim, ako odstranimo literarni tumor od “Našeg oca” ostaje prijatno osećanje posle čitanja “Petre” i moja preporuka da je svakako nabavite.