Ana od hiljadu dana

Poslednjih nekoliko godina se davim u istorijskim knjigama, zaslugom Filipe Gregori (Philippa Gregory), engleske književnice koja se proslavila romanom “Druga Bolenova kći” o nesretnoj engleskoj kraljici Ani Bolen i njenoj kohabitaciji u sumanutom četvorouglu sa rođenom sestrom, bratom i kraljem Henrijem Osmim, koji joj je na kraju odsekao glavu (odrubio zvuči suviše romantično). Međutim, Ana je bila mama najveće engleske kraljice (Elizabete Prve), i jedna izuzetna gospodja, kojoj je Filipa Gregori malo oprala obraz i od omražene prevela u mučenicu.

Uvek sam volela istoriju, iako mrzim prošlost. Tome su doprineli mama i tata, koji su mi kupovali grčke mitove, antologije narodnih pripovetki, biblijske legende i onda sam ja onako balava krenula da proučavam po Politikinom zabavniku i dečijoj biblioteci, stigla otprilike do renesanse, da bih u gimnaziji upala kod profesora Slobodana Đakovca zvanog Đani, od koga smo naučili mnoge stvari koje nećete pročitati u knjigama, poput epizode kad je vojvoda Petar Dobrnjac kidnapovao žene beogradskog paše, kopulirao s njima na brodu do Kladova i onako osramoćene ih vratio. Ta lekcija se zvala “nema kurca bez vojvode Dobrnjca” i sad vi mislite kako je moj profesor bio prost, i verovatno bi sada, u doba politicke korektnosti ostao bez creva koja bi mu izvadili na Terazijama ovi što štite nežne tinejdžerske uši od “ružnih reči”, ali profesor je bio pravi gospodin čovek i da lekciju nije nazvao tako kao što jeste, verovatno nikad ne bih upamtila ovaj izuzetan trenutak domaće istorije.

Profesor Đakovac je, međutim, gajio izvestan otpor prema engleskoj istoriji. Kako dođemo do lekcije o Kromvelu tako on sklopi dnevnik i kaže “pošto u Engleskoj sigurno ne uče o Nikoli Pašiću, nećemo ni mi o njima i prelazimo na lekciju Dubrovnik i Mletačka republika”.

I tako meni ostade krater na mestu gde su kraljevali Lankasteri, Tjudorovi i ini dok im se s druge strane Lamanša kezio Karlo Veliki Imperator. Sve dok se nisam dokopala “Druge Bolenove kći”, pročitala za dva dana i sad znam više o Tjudorovima nego o Nemanjićima, Karađorđevićima i Obrenovićima zajedno, što znači da je vreme da neko napiše nešto malo zanimljivije o našoj istoriji, sa švaleracijom, svastikama, deverima i jetrvama a ne samo kako smo ratovali i koga smo sve, da prostite, zajebali i ispali najpametniji u vicu o Amerikancu, Rusu i Srbinu.

Nego, da se vratim na knjigu. Filipa je to tako lepo skockala da ćete saznati kako je Ana zapravo bila tek drugi draft Henrija Osmog iz porodice Bolejn, pošto se prethodno u sreći i veselju švalerisao s njenom sestrom Meri, koja mu je, navodno, rodila dvoje dece. E onda je Ana uspela nekako da ga smota i to tako što mu nije dala (da prostite) pa je Henri pobrljavio, nudio joj kule i gradove, ali nikako ono što je zaista želela – krunu. Naposletku je uspela da izdejstvuje i brak, što je dovelo do čitavog pičvajza sa Papom i katoličkom crkvom, međutim, nije se nešto pokazala na polju naslednika, i posle neuspešnih pokušaja da rodi sina, Henri ju je optužio za veštičarenje, rodoskrvnuće i ko zna šta sve ne, ekspresno otfikario glavu i zamenio je kilavom Džejn Simur koja mu je rodila sina, ali je istorija velika lisica i naposletku je Engleskom vladala Anina ćerka, Elizabeta Prva.

To je to, onako ukratko. Knjiga je baš sočna i zadovoljiće i literarne snobove i nas skromnijeg ukusa, i zavolećete omraženu Anu toliko da ćete u sledećoj iteraciji da trčite da gledate seriju Tjudorovi i prevrćete po Vikipediji o Ani.

Ujedno, ovo je jedna od knjiga koju sam baš napozajmljivala i zarazila okolinu da je čita i nakupovala se za rođendane… Međutim, nastavci serijala o Tjudorovima su me razočarali (sve knjige možete da kupite u Laguni) i od Filipinog opusa sam sa istim žarom pročitala jedino “Belu Kraljicu” iz serijala o “ratovima Ruža”. Ostatak tog serijala se, po mom skromnom mišljenju, nije posebno proslavio.

Po knjigama Filipe Gregori snimljeni su silni filmovi i serije, najpoznatiji je upravo “Druga Bolenova kći”, a ja bih preporučila seriju “Bela kraljica” o Elizabet Vudvil, koju sam odgledala za dva dana, pa kukala što nema još. Na nekom od istorijskih TV kanala naletela sam i na dokumentarce koje vodi Filipa Gregori, recimo da se prikazuju nedeljom uveče na History Channel, gugl će vam pomoći više nego ja, a ako saznate više, moliću lepo, javite mi.

E sad, mogli bismo da diskutujemo do prekosutra koliko su Filipine knjige istorijski potkovane, a koliko izmišljene, međutim, to nisu udžbenici, već romani, i ako ništa drugo, zainteresovaće vas da saznate više, pa ćete moći da uporedite sa stvarnim dešavanjima, samo bih preporučila da se ne informišete na Vikipediji, jer su tamo neke stvari doslovno prepisali od Filipe. Ima i jedan divan divan film sa Ričardom Bartonom u ulozi Henrija Osmog, zove se “Ana od hiljadu dana” i možda je najbolje da počnete od njega, zdravo starinski holivudski, traje li traje, ima da se ubijete od gledanja i opet će da vam bude žao na kraju. Izgleda da Ana ipak nije bila toliki gad, kako je istorija volela da je predstavlja.

Moj omiljeni lik u knjizi je jedan koji se nikad ne pojavljuje ali zato služi da se njime plaše mala deca i nevaljali kraljevi, a u pitanju je Karlo Veliki Imperator, nemački kralj i glavni i odgovorni za ostatak Evrope, koji je valjda bio sestrić Henrijeve prve žene Katarine i dobar sa Papom, pa je tako išao na ganglije svima i šurovao čas sa ovim, čas sa onim i on mi je sledeći na listi. Nedavno sam upecala neki film o njemu i sad tražim neku literaturu, nabavila sam istoriju Nemačke, ali više bi mi prijalo nešto u Filipinom stilu, tako da, ako imate neki predlog, vi okom ja skokom u knjižaru.