Mrzim leto koliko se nešto mrzeti može. Zamrem već u junu i do oktobra sam mentalno i fizički u agregatnom plazma stanju, i već godinama se spremam da pišem vladi neke severne zemlje da mi da azil zbog klimatske diskriminacije.
More, recimo obožavam. Ali avaj, tamo neke 2012. zapatila sam alergiju epskih razmera (nešto nalik velikom boginjama) i od tad sam išla još par puta, da bih poslednje letovanje na moru prekinula posle četiri dana jer sam izgledala kao s infektivne klinike a ništa bolje se nisam ni osećala.
Onda sam smislila da leti idem u svoj voljeni Berlin, jer je tamo, je l’, prijatno i hladno i pada kiša, ali evo i to se sad promenilo, a tamo kad upeče zvezda bude gore nego u Beogradu, gde makar imate sva opravdanja ovog sveta da provedete dan ispod roletni i s klimom, dočim je malo glupavo da to radite na odmoru.
Dakle, leto je za mene jedna crna rupa u kome ne vidim ništa dobro sem – verovali ili ne – avgusta.
Avgust, sasvim logično, volim jer je poslednji pravi letnji mesec, pa se vidi svetlo na kraju tunela, i koliko god da postane vruće, a postane, dani su kraći, ma nema, gotovo je i tačka, poslednji trzajevi, može posle da tera miholjsko leto koliko hoće al ovom pravom je odzvonilo.
Onda, imam dva važna datuma, maminu i tatinu godišnjicu braka (ove godine 46. da su živi i zdravi) i rođendan muškog roditelja, a ja volim važne datume svojih važnih osoba. Pa mi to nekad proslavimo tako što odemo u neki lep restoran u Srbiji, a ove godine smo iz razloga opšte kilavosti rešili da idemo u Starbaks na ono nešto ledeno od manga, jer prema poslednjem zdravstvenom popisu 2/3 naše najuže porodice ne sme da pije kafu.
Prazan grad – pa dobro, zgodno za saobraćaj, ali više volim gužvu.
Ali zato ne mogu da odolim mirisu asfalta i znate ono kad se toliko zagreje da krene kao da leluja, pa studentima kojih kako se mesec odmotava ima sve više ispred Univerzitetske biblioteke i njihovim ne preterano zabrinutim licima koja iskusno znaju da će iskrsnuti neki oktobar II i konačno (ali ovo je otprilike naj naj najvažnija stvar zbog koje volim avgust) sveskama i lenjirima i šestarima i pernicama i olovkama i znam da mi nisu potrebne (da se razumemo, obožavam sveske i uvek u rezervi imam najmanje šest jer ih trošim kao blesava, već sam postala svesko-snob pa koristim neke kojih nema kod nas) ali baš mi nešto bude lepo dok preturam i gledam kakve se sad korice nose, jao pre neki dan sam naletena na male i velike linije (je l’ se i dalje tako kaže?) pa pernice na sprat, tugu mog detinjstva – tad ste mogli da je nabavite ako imate nekog iz Nemačke – sad kad imam – više mi ne treba al’ ima vala jednom kad odem da kupim na pet spratova eto tako, pa blokove, pa penkala pa jao kako sam samo volela školu i moja godina nikad nije počinjala u januaru već u septembru, pa i sad kad je pominjanje godišnjice mature jedno nepristojno pitanje.
U avgustu čak i ne trčim s posla pravo kući već redovno prošetam da još malo mirišem asfalt. I često prođem pored Kosovske pa se obradujem kad me pitaju je l mi treba neka knjiga.
Foto Suvodolac naravno.
No Comments