Bezobrazne knjige

Znate kako. Ja sam još pre neki dan odlučila o čemu, noćas tokom surovog napada nesanice smislila šta, i sad ima da napišem makar se udarala lenjirom po ruci (što je ujedno i uvod u današnju priču). Recite sad vi meni, ali pošteno mi recite – da li ste gledali trejler za film “50 nijansi”? Ako niste – kako niste, kad je preplavio internet kao cunami od kad je Beyonce, koja je za potrebe filma upriličila, citiraću, “gotsku verziju” svoje pesme “Crazy in Love”, postavila kraćušan video na instagram, a sutradan su pustili veliki trejler i udarili čežnju do Dana zaljubljenih, kada će biti premijera.

Ako ste čitali “Knjigofiliju” sad se sigurno pitate odakle mi toliki entuzijazam za film po knjizi na koju sam se par puta obilato ispovraćala? Prvo, glavni glumac je simpatičan (dakle, gledaću), a drugo i važnije, eto meni razloga da još jednom ponovim kako je to najdosadnija knjiga koju nisam pročitala (a šta ima i da čitam kad se jedna ista scena ponavlja u nedogled), kako sam se više uzbudila od gledanja Dnevnika, nego od čitanja “50 nijansi”, kako je nevešto napisana, kako se iz aviona vidi da je skalupljena po uzoru na “Sumrak” (“Twilight”), a što grešna autorka ni ne krije, jer je valjda knjiga i nastala kao fan fiction, osim što ovde nema vampira i njihove živopisne familije.

A znate šta je najgore. Što je to navodno erotska knjiga, sa rečenicama tipa “i onda se približio mojoj pulsirajućoj vrelini” a da stvar bude još luđa, njih dvoje konzumiraju nekakve sado – mazo odnose, koji se svode na to da on njoj pokaže sobu u kojoj će svašta da joj radi, što manje više nastavlja da ponavlja i obećava do kraja, ustvari, možda je i klepio po dupetu, ali nisam izdržala da saznam. Ja bre dnevno više patim kad me moja papagajka Angi ošašavi onom kljunčugom, nego što su njih dvoje u sva tri dela, ali eto, hajde da verujemo da su opisana seksualna nedela vrhunac izopačenosti koju savremena literatura može da ponudi.

Da ne pričam o folirancijama tipa “pomirisao je moj vlažni cvet” i ostalim opisima spolovila koja više priliče albumu sa sličicama Sare Kej nego “erotskom” romanu, u šta se “50 nijansi” svrstava, sve u svemu, nikad nikog nisam odgovarala od neke knjige, ali eto, sad pokušavam da spasem još ono malo duša koje nisu imale tu nesreću da na more ponesu jednu ili sve tri knjige, pa da se spale od dosade kad shvate da je njihova jedina literatura za plažu pogodnija za podglavljivanje suncobrana nego za gustiranje pod istim.

Ako je ta knjiga išta donela, osim tog slatkog glumca koji će da se pojavi u filmu, onda je to čitava entropija kojekavih trilogija o jadnoj maloj neukoj, poželjno i nevinoj u virgo in tacta smislu, studentkinji i bogatom nesretniku sa analnom, faličkom i oralnom fikascijom zajedno. A ja sam pedantno kupovala jednu po jednu, sve nadajući se da ću pronaći neku koja stvari naziva pravim imenom, a ne kao u botaničkoj bašti.

I našla sam je, prošlog leta, da bih je slistila za pola dana i onda nestrpljivo čekala Sajam knjiga kada je objavljen nastavak, a upravo se naslađujem četvrtim delom. U pitanju je jedan uspeli književni eksperiment. Navodno su dvojica navodno uspešnih pisaca rešili da zarade još para, izmislili pseudonim “Vina Džekson” i objavili ne tri već čak šest knjiga u okviru serijala “80 dana”. Kažem navodno, jer osim ove romansirane verzije teško da ćete iskopati ko su autori, ali ko god da su, uspeli su tamo gde su njihove koleginice propale smišljajući nove metafore za “vlažni cvet” i napisali knjigu koja se brzo, lako i s nestrpljenjem čita, i ne koristi opise iz “Poznavanja prirode i društva”.

Šta imamo ovde? Naravno, glavnu junakinju i glavnog junaka, s tim što ona nije nimalo tunjava, još manje ružnjikava običnjakovićka kao što su nas navikli u “Nijansama” i naslednicima, a on nije bogat kao Rusija, već tek solidno napunjen. Ona je violinistkinja koja svira neku dronjavu violinu po metro stanicama, on profesor nečega na univerzitetu (ne bih mogla da kažem ni čega, ni kako se zovu dok ne konsultujem knjigu, a nije mi pri ruci) i priča počinje tako što on nju zapazi, ali ne nju kao nju, već njen zanos dok svira, jer, obratite pažnju, u ovim knjigama fizički izgled nije presudan, međutim, tu se nešto desi i njoj polome violinu i onda joj on kupi neku basnoslovno skupu, ali ko još poklanja violine a da ne očekuje nešto zauzvrat, te je crvenokosa violinistkinja čudnog imena ljubazno upitana da mu svira. Gola.

Nije profa mutav.

Ovde se završava svaka slučajna sličnost sa “Nijansama” i počinje priča sa pravim zapletom, mnogo seksa ali pravog seksa a ne njuškanja mirisne vrele orhideje, sa pravim ličnostima a ne potuljenim maničnim depresivcima s traumama iz detinjstva. Ja uopšte nisam stidljiva, međutim, ima delova koji su i mene postideli, a kao da su postideli i autore, jer u potonjim nastavcima, nažalost, nisu ispoljili tako bujnu maštu kao u prvom delu, koji se, ako se ne varam, zove “Požuda”. Iako stvarno pojma nemam kako se ko zove (osim Ruskinje Ljube koja se pojavljuje u trećem delu kao epizodna uloga, pa onda glavna u četvrtom delu “Balerina”), ima par likova koje sam živo zapamtila – rok zvezda sa ogromnom kućom u Londonu i tako uskim pantalonama da mora da ih skida makazama, onda matoro đubre, kolega “našeg” profesora koji u slobodno vreme zarađuje od organizovanja orgija,  i lujkasta Amerikanka koja ne pravi mnogo pitanja dža je žensko, dža muško.

Tako da ako trenutno ažurirate listu “10 stvari boljih od seksa u odsustvu istog”, nabavite ovu knjigu, ili još bolje, odmah sve četiri koje su prevedene kod nas, jer ćete uštetedi neminovan povratak u knjižaru. Izdavač je Evro Giunti, a knjigu sam, osim u njihovim knjižarama (recimo u Akademiji u Knez Mihailovoj) videla i u Vulkanu i u Laguni, čak i na kiosku, dakle, ne možete da je promašite. Nije mnogo skupa i ne mogu da vam obećam da ćete posle čitanja biti duhovno bogatija osoba, ali da ćete da uživate – uživaćete ili ćete makar da zamišljate kako uživate ili šta god već radite kad ažurirate gorepomenutu listu. Kao što možete da primetite, mnogo mi bolje ide “vreli dah mog jorgovana” nego opis konkretne radnje, a to je zato što sam ipak pomalo stidljiva (dakle slagala sam vas u prethodnom pasusu) a moj blog čitaju i mama i tata i kolege s posla i ne da baš krijem ko sam i kako se zovem… Uostalom, to svi radite i da nije bilo seksa između tih istih mama i tata mi nikad ne bismo zakmečali, međutim, ostaću vam dužna za informaciju šta me je toliko iznenadilo u prvom delu, a vi pohitajte do knjižare da saznate.

Stanite. Nije kraj. Ima jedna knjiga koju sam slučajno pronašla kad sam sređivala policu i koja je mučena sva raščerupana od silnih ruku kroz koje je prošla pre par godina, a koja je pravi “blistavi biser iz vlažne školjke” ovog žanra, i od koje će stvarno da vam postane neprijatno, pa ćete da se krijete dok je čitate, ali ima da je pročitate, ma šta pročitate, progutate, i da stidljivo nudite drugima, pa da ih ispod oka posmatrate da li se snebivaju, ali ne snebivaju se, ne ne, već čitaju kao besni – verujte mi, nema osobe kojoj nisam ponudila da mi nije vratila knjigu u još gorem stanju nego što je bila pre, a sad je načisto dezintegrisana i moram da je zalepim, jer dolazimo do tužne vesti – nema gde da se kupi. E da, toliko sam se zanela da sam zaboravila da kažem da je u pitanju “Odrastanje Lulu” Almudene Grandes i nemojte da me pitate da vam pozajmim jer ne ne dam.

Ukoliko spadate u grupu koja “ne čita ove gluposti” ili “ovo kupujem drugarici za rodjendan” imam dobre vesti za vas. Knjige Eloize Džejms imaju vrlo romantične i snebivljive korice zbog kojih vas niko neće pohotno pogledati na plaži, a unutra, što bi rekao jedan moj drugar, sve pršti, ispada kroz prozor. Eloiza nije folirantkinja i njene dame iz visokog društva ispod suknje ne nose oltar unutrašnje boginje niti cvet vrele tajne, a vojvode i markizi na pola strana proklinju modu uskih pantalona, ako me razumete… Ako me ne razumete, onda je možda bolje da se vratite na rascvetali ladolež.

Ali ne treba da vas bude blam, stvarno ne treba. Uostalom, tako smo zakmečali, zar ne?