Kako to već biva, krenem juče da popijem kafu i kao neću ništa da kupujem, samo da vidim šta ima, a noge same idu na novogodišnji sajam knjiga u Domu Sindikata. Sat vremena kasnije eto mene s punom torbom knjiga (i dalje prezirem plastične kese, a naravno da ne nosim rezervnu torbicu ako slučajno naletim na neki sajam knjiga) pa da vidimo na šta sam potrošila poslednju crkavicu u 2015.
Jedna od najboljih stvari koju možete da uradite u životu je da pauzirate godinu. Tako sam ja pre pet godina otišla u Berlin da učim nemački, u romansiranoj verziji ovo verovatno zvuči kao priča iz nekog ženskog časopisa u kojoj je glavna junakinja odlučila da pronađe sebe – u stvarnosti, oklonosti nisu bile ni malo romantične, ali je odluka da se ukinem iz Beograda na neko vreme bila najbolja koju sam donela u životu.
Svake godine obećavam da na sajmu neću kupovati knjige koje 1) ne želim da imam i 2) ne želim da čitam, međutim, uvek me neki slatkorečivi prodavac obrlati, što je ishodovalo tako što sam pre par nedelja poklonila 30 kilograma knjiga biblioteci na Karaburmi.
Volim knjige u kojima se glavna junakinja zove kao ja. Nisu baš česte, jer je moje ime malo zastarelo, ali tu i tamo se neko seti kako je lepo pa tako krsti svoju heroinu. Zbog toga sam zavolela “Balkansku trilogiju” Gordane Kuić i pročitala je toliko puta da maltene znam napamet.
Iako sam svečano obećala da neću više da čitam derivate “Nijansi” te da ću hitno da isperem mozak Dostojevskim, opet sam “zgrešila”, ali ne kajem se, jer je “HotEl” Eme Mar, sve samo ne očajna kopija još očajnije trilogije, i već sam ušla u kampanju ubeđivanja okoline kako neizostavno moraju da je pročitaju.
Upravo sam se vratila s mora, gde me je poterao odabrani skup raznovrsnih malera – od alergije na sunce epskih razmera, preko kvara u sobi zbog kojeg se svetlo nekontrolisano palilo i gasilo svaki čas, do ranijeg povratka kući jer nisam više mogla da izdržim u hotelu “Hounted House”, pošto su sa recepcije uporno tvrdili da je sve u redu, a ja kako uđem u sobu, poltergeist krene da divlja.
Znate kad gledate neki film, a glavni junak radi sve pogrešno i vama tačno dođete da mu opalite šamarčinu i nervirate se oko njegove gluposti, ali i dalje gledate i ne možete da prestanete, kao kad čapkate krastu – eto tako sam se ja provela čitajući knjige Marije Gojković (“Prodata” i “Beleg na duši”), obe u izdanju Evro-Giunti.
Koliko puta ste sastavljali listu šta biste sve uradili da dobijete na lutriji? Ja, vala, često, i tata uredno uplaćuje moju kombinaciju svake nedelje, jer, kako kažu u reklami – nikad se ne zna.
Pre neki dan sam lutala po knjižarama u potrazi za bilo čim, i pazarila tri limunadice: “Dnevnik jedne ključaonice” Mine Aleksić, “Onlajn devojku” blogerke Zoi Sag (poznatija kao Zoella) i “Indija Plejs” Samante Jang, sve u izdanju Lagune. Posle se ispostavilo da su prve dve tinejdžerske a treća iz mog omiljenog “erotskog 50 nijansi” žanra, ali eto, uhvatili me pundravci i il’ da crknem il’ da kupim.
Moram nešto da vam priznam. Ja sam prava romantična slina, diplome mi državnog fakuleteta, iako na prvi pogled možda ne izgledam kao neko ko se razmaže po patosu dok gleda uvodnu scenu “Love Actually”, da da, onu na aerodrumu, i što se mene tiče, film je mogao da preskoči do scene kad fotograf dolazi kod Kire ispred vrata i da se završi.
Ažurirana lista stvari koje ne podnosim: kašnjenje (pa deset mesta praznih), kad se ne javljaju na telefon (čemu li im samo služi?), vrućina, riba (u svojstvu hrane), “pipači” i “unosači u facu”, galama, i počasno mesto van svih konkurencija: predrasude u timu sa uopštavanjem i etiketiranjem.