Jedan od mojih prvih poslovnih zadataka bio je da intervjuišem Moma Kapora, davne 1993., kada sam kao novinar – početnik radila u Politici. Naravno da sam sva oduševljena prilikom da upoznam svog omiljenog pisca potrčala u galeriju Monmartru Skadarliji, što je bilo pravo osveženje u odnosu na pijačni barometar, vesti iz zoološkog vrta i ostale uzbudljive zadatke na koje su slali nas klince (imala sam samo 18 godina).
Gledajte ovako. Ja sam protiv svake vrste diskriminacije, a posebno nas samohranih neudatih i neoženjenih neroditelja. Ipak, teško se mirim sa ukidanjem “gospođice”. Jedva sam nekako preživela da me deca više ne oslovljavaju sa seko, već teto, još mi samo fali gospođa što uz moje starinsko, takoreći odumiruće ime zvuči kao da imam 91 godinu. Pošto sam ja osoba od pravila, više ne gospođicam od kad su propisali da je to neumesno, a još pre toga su me odvikli na Gete institutu, pošto je u nemačkom jadna frojlajn završila otprilike pa malo oko istoimenog romana Iva Andrića.
Ovu Novu Godinu sam, kao i prethodnu, prespavala. S tim što prvi put nisam imala grižu savesti što obasipam okolinu izgovorima zbog kojih ne mogu da dođem na žurku a par puta sam otišla tako daleko da sam čak i uplatila da bih ubedila sebe i društvo kako ću sigurno da dođem i onda u poslednjem času odustala obasjana novim tugaljivim izgovorom.
Pre par dana sam pročitala novu, i moguće prvu knjigu Ivana Tokina “Najnormalniji čovek na svetu” i iako sam se zamalo rasplakala na kraju ustvari sam se ubila od sreće što konačno na Knjigofiliji mogu da pišem o novoj domaćoj knjizi koja mi se sviđa. Prvo nisam htela da je kupim jer je mirisala na Samizdat (koji, doduše, i jeste izdavač) i na nešto što je od početka osuđeno da bude prihvaćeno u “beogradskim krugovima”, a onda sam dobila na poklon vaučer za Vulkan i preteklo mi 700 dinara, pa pošto ne vraćaju kusur, ja dograbim Tokina, istog dana pročitam i raspadnem se.
Svako ko se bavi mojim poslom (marketing) mogao bi krvlju da potpiše svako slovce Begbedeove “99 francs” (kod nas je prevođena kao “399” ili “699 dinara”, pa posle kao nema inflacije). Pošto sam možda i previše pisala o knjigama koje mi se ne sviđaju, red je da malo razvezem o Begbedeovom jevanđelju, koje ćete, čak i ako nista deo nikad dosadne industrije reklama, progutati za jednu, najviše dve noći, pa ćete da se budite u znoju i ljubite radnu knjižicu overenu pečatom državne službe, ma koliko da ste do tad zavideli svojim prijateljima zaposlenim u kapitalizmu.
Ovo bi trebalo da bude priča o novoj knjizi Lene Dunham “Nisam ja takva” (“Not that kind of girl”) i osećam potrebu da dovršim rečenicu tako što ću, kao i svi koji pišu o Leni pomenuti da je ona autorka “kultne serije “Girls” koja se emituje na HBO” (nisam gledala, pošto sam shvatila da je to kao “Seks i grad” za debele i ružne, a ja ne volim te šatro urbane hipsterske emisije u kojima je greh da budeš lep).
Kao što sam i očekivala, na Sajmu knjiga sam propisno bankrotirala, pa sam rešila da vam ne predstavljam sav svoj plen odjednom, već iz nekoliko tura (pošto bi u protivnom ispao kilometarski post). Verovatno sam već pominjala kako uredno kupujem sve knjige domaćih pisaca, i to bez nekog posebnog kriterijuma – prosto volim da znam šta se dešava i pročitala sam više Radusinovićki nego što bi prosečan ljudski organizam mogao da izdrži, a sve zbog radoznalosti, koja me valjda neće ubiti kao onu mačku iz izreke. Continue Reading
Ovo nije priča o istoimenom Dikensovom romanu, već o knjizi koju Vulkan reklamira kao “svetski bestseler”, što verovatno i jeste, jer sam prosto sigurna da postoji najmanje milion budala poput mene koji su naseli na propagandu o devojci iz stana 6E, ili “Devojci koju si voleo” kako su naši odlučili da je nazovu.
Ćao ćao. Evo mene ponovo sa uobičajenim paketom opravdanja sastavljenim od umereno do pretežno mnogo posla, zbog čega, naravno, ne stižem da pišem, međutim, svrbi me jedna tema, pa sam rešila da je udenem u svoj šizoidni raspored. Napomena: ako niste od nas koji smo u stanju da pobožno odgledamo svaku reprizu serije “Seks i grad” i da joj se radujemo kao ozeb’o suncu, mislim da je bolje da odmah prestanete da čitate.
Ovo neće biti epski post, na kakve sam vas navikla, iz prostog razloga što su knjige toliko nove da se još puše, i nemam šta posebno da vam kažem osim da vam predstavim nove stanovnike moje biblioteke. Ako se neka pokaže, naravno da neću da štedim tastaturu.
Ne znam za vas, ali (je l’ da da sam vam nedostajala sa mojim omiljenim početkom teksta?) ja nisam pročitala Koeljovog “Alhemičara”. Što me nije sprečilo da se pedantno učlanim u klub onih koji vole da ga mrze i ne propuštaju priliku da zlostavljaju svakog ko ga citira ili daleko bilo pu pu pu proglase za svog omiljenog pisca. Sve do nedavno.