Godinama, ali kad kažem godinama mislim godinama, psihijatar me ubeđuje da se šetam i nije da to nisam činila, ali kao i sve u životu što nije moranje – krenem, pa prestanem, pa mi lepše vikendom da se izležavam, pa onda ako sam na nekom putovanju prešla 100 i nešto km peške zaključim da je to dovoljno za sledećih par meseci. A verujem mu, i saveti su mu zlata vredni, samo nikako da ih primenim u dužem vremenskom periodu.
Uskoro će godina kako sam ostavila cigarete i iako nikad taj čin nisam smatrala posebno herojskim, saznaćemo brzo i zašto, trenutno ne mogu biti srećnija što sam prestala. Continue Reading
Kad se tata pretprošle godine razboleo, htela sam da istetoviram ovu rečenicu na vrlo vidnom mestu, i to na nemačkom, pa sam odustala. Prvo, nisam znala kako se kaže i nešto sam s nepoverenjem gledala u ponuđene mi prevode, a drugo, matori je (pu pu pu) pretekao, i da vam kažem – ružne stvari se brzo zaborave. Pritom sam ravnodušna prema tetovažama, iako imam vrlo zanimljivu, ali često uhvatim sebe kako načisto zaboravim i prokomentarišem “vidi onu istetoviranu”. Znam ja da budem malograđanka kad treba. Continue Reading
“Sve je teško dok ne postane lako” rekeo je Gete, a ja ne bih imala šta da dodam. Htela sam da počnem ovu priču time kako sam pisala od kad znam za sebe, a onda sam se setila da nije baš tako.
Sanju, autorku “Sile i Sonija”*, upoznala sam jednog nadasve čudnog dana, kad sam se, pretvarala da živim u Berlinu. Pošto toliko često odlazim, mislim da imam pravo na tu obmanicu, kojom zapravo ne lažem nikog sem sebe. Tako sam, sva ukočena, ležala pod ćebetom u sobi mog Mihaila (super prijatelja i stanovnika Berlina, inače često pominjanog na blogu) i čekala da on završi čas joge, a napolju je padao sneg i bilo je savršeno da savršenije ne može biti.
Glavni junak knjige o kojoj nameravam da pišem rođen je 1964. u kojoj bih volela da sam se rodila, ali kosmos je hteo da moja roda ipak dođe dekadu kasnije. Stalno razmišljam koliko bi mi život bio bolji da sam bila dvadesetogodišnjakinja osamdesetih, umesto devedesetih i eto, ako ima jedna stvar koju bih promenila da mogu, osim što bih sigurno studirala medicinu – to bi bilo da sam se samo rodila deset godina ranije.
Da li da se pravdam što nisam ništa pisala od decembra ili što sam u nedostatku boljeg pozajmila naslov od Simon De Bovoar, a da u tekstu neće da se radi o njenoj istoimenoj knjizi? Hajmo i jedno i drugo, kakav bi to bila bloger da se ritualno ne pospem pepelom posle četiri meseca pauze.
Za rođendan obično zbrišem u Berlin da malo napunim baterije i da pobegnem od činjenice da sam napunila još jednu godinu u kojoj nisam ovo ili ono. Taj i takav rođendan mi je sutra, samo bez Berlina, jer je moja avio karta juče odletela bez mene, pošto sam zbog okolnosti u koje sam se uvalila morala da ostanem u Srbiji. Tako da, rođendan i ja sutra ima da se složimo kako znamo i umemo.
Do pre par meseci sam mislila da su moj najveći životni problem prekomerni kilogrami koje sam nabacila poslednjih nekoliko godina. Sad se otprilike osećam tako da bih dala sve da mi se taj problem vrati, uključujući i kilažu koju sam u međuvremenu izgubila. Da vas sad ne zamaram šta me je snašlo, već da pokušam da budem korisna pa da vidimo kako da se rešite kilaže, ako je to najveća muka koja vas je stisla, a ako zanemarimo što mene stiskaju mnogo veće to zna da bude gadan problem koji može sistematski da upropasti vaš privatni život, zdravlje pa i posao čak i ako vam isti ne zavisi od rezultata vaše kućne vage.
Znam da je to politički korektno, ali se meni sasvim politički nekorektno sere kada krenu sa siluju jezik sa “meteorološkinjama”, “arhitektonoškinjama”, “psihološkinjama” i iako se u ovoj priči radi o ženskoj osobi, nisam htela da stavim profesionalka, jer svi znamo za koga se to kaže, i eto sad me ubedite da je ovo rodna ravnopravnost, kad svi znamo da je profesionalac car u svom poslu, a ženska izvedenica može da kraljuje u Picinom parku.
Znate kako, svi smo mi pomalo “ko o čemu, kurva o poštenju”. Da se sutra upoznamo, prekosutra bih počela da vas davim kako uopšte nisam sujetna, a istina je da nisam baš mnogo, ali nije da nisam. Ustvari, prava istina je da do moje sujete treba da se kopa baš duboko, i trpilo mi je mnogo izdržljivije nego prosečno srpsko, ali kad jednom zakačite moju sujetu ima da se spremite na 120 scenarija osvete koje, srećom, nikad ne sprovedem u delo.