Kako to već biva, krenem juče da popijem kafu i kao neću ništa da kupujem, samo da vidim šta ima, a noge same idu na novogodišnji sajam knjiga u Domu Sindikata. Sat vremena kasnije eto mene s punom torbom knjiga (i dalje prezirem plastične kese, a naravno da ne nosim rezervnu torbicu ako slučajno naletim na neki sajam knjiga) pa da vidimo na šta sam potrošila poslednju crkavicu u 2015.
Svake godine obećavam da na sajmu neću kupovati knjige koje 1) ne želim da imam i 2) ne želim da čitam, međutim, uvek me neki slatkorečivi prodavac obrlati, što je ishodovalo tako što sam pre par nedelja poklonila 30 kilograma knjiga biblioteci na Karaburmi.
Volim knjige u kojima se glavna junakinja zove kao ja. Nisu baš česte, jer je moje ime malo zastarelo, ali tu i tamo se neko seti kako je lepo pa tako krsti svoju heroinu. Zbog toga sam zavolela “Balkansku trilogiju” Gordane Kuić i pročitala je toliko puta da maltene znam napamet.
Kad bih mogla da promenim samo jednu stvar u prošlosti, evo šta bih uradila – javila bih se mami sa Mašinijade u Budvi, gde sam otišla s faksom i kao puštena s lanca zaboravila da pozovem kući, a to je bilo pre ere mobilnih i moja kevica je preckrla dok neko od profesora nije javio da sam živa, zdrava i vrlo trezna kao i uvek.
Kad neku knjigu čitam duže od pet dana, to može samo da znači da mi se uopšte ne sviđa, pa je mrljavim na silu ili mi se toliko dopala da mi je žao da je završim, pa otimam od same sebe vreme do kraja čitanja. Tako se desilo sa “Sedam života princeze Smilje” Gordane Ćirjanić, koju sam svečano i sa velikim žaljenjem što se rastajemo završila jutros.
Upravo sam se vratila s mora, gde me je poterao odabrani skup raznovrsnih malera – od alergije na sunce epskih razmera, preko kvara u sobi zbog kojeg se svetlo nekontrolisano palilo i gasilo svaki čas, do ranijeg povratka kući jer nisam više mogla da izdržim u hotelu “Hounted House”, pošto su sa recepcije uporno tvrdili da je sve u redu, a ja kako uđem u sobu, poltergeist krene da divlja.
Znate kad gledate neki film, a glavni junak radi sve pogrešno i vama tačno dođete da mu opalite šamarčinu i nervirate se oko njegove gluposti, ali i dalje gledate i ne možete da prestanete, kao kad čapkate krastu – eto tako sam se ja provela čitajući knjige Marije Gojković (“Prodata” i “Beleg na duši”), obe u izdanju Evro-Giunti.
Pre neki dan sam lutala po knjižarama u potrazi za bilo čim, i pazarila tri limunadice: “Dnevnik jedne ključaonice” Mine Aleksić, “Onlajn devojku” blogerke Zoi Sag (poznatija kao Zoella) i “Indija Plejs” Samante Jang, sve u izdanju Lagune. Posle se ispostavilo da su prve dve tinejdžerske a treća iz mog omiljenog “erotskog 50 nijansi” žanra, ali eto, uhvatili me pundravci i il’ da crknem il’ da kupim.
Ovaj sindrom izgleda da važi samo za mene, pošto je sve što sam kasnije napisala bolje od moje prve knjige. Kod ovih novijih domaćih pisaca ispada pa obrnuto – prva blista, cakli se, a svaka sledeća… Pa recimo da u reciklaži trljaju rukice. Čast izuzecima, ali u poslednje vreme su oni postali pravilo.
Jedan od mojih prvih poslovnih zadataka bio je da intervjuišem Moma Kapora, davne 1993., kada sam kao novinar – početnik radila u Politici. Naravno da sam sva oduševljena prilikom da upoznam svog omiljenog pisca potrčala u galeriju Monmartru Skadarliji, što je bilo pravo osveženje u odnosu na pijačni barometar, vesti iz zoološkog vrta i ostale uzbudljive zadatke na koje su slali nas klince (imala sam samo 18 godina).
Priznajem, sramota me. Em sam odrasla u Cvijićevoj, em se tamo busam kako sam načitana, em sam završila prirodno matematički smer u Gimnaziji, em sam proputovala Srbijom uzduž i popreko i do juče sam znala malo ili nimalo o Jovanu Cvijiću, našem genijalnom naučniku, akademiku, rektoru univerziteta, osnivačnu novog naučnog pravca (Karstologije) i verovatno jednom od najumnijih Srba ikad.