Kako to već biva, krenem juče da popijem kafu i kao neću ništa da kupujem, samo da vidim šta ima, a noge same idu na novogodišnji sajam knjiga u Domu Sindikata. Sat vremena kasnije eto mene s punom torbom knjiga (i dalje prezirem plastične kese, a naravno da ne nosim rezervnu torbicu ako slučajno naletim na neki sajam knjiga) pa da vidimo na šta sam potrošila poslednju crkavicu u 2015.
Svake godine obećavam da na sajmu neću kupovati knjige koje 1) ne želim da imam i 2) ne želim da čitam, međutim, uvek me neki slatkorečivi prodavac obrlati, što je ishodovalo tako što sam pre par nedelja poklonila 30 kilograma knjiga biblioteci na Karaburmi.
Volim knjige u kojima se glavna junakinja zove kao ja. Nisu baš česte, jer je moje ime malo zastarelo, ali tu i tamo se neko seti kako je lepo pa tako krsti svoju heroinu. Zbog toga sam zavolela “Balkansku trilogiju” Gordane Kuić i pročitala je toliko puta da maltene znam napamet.
Znate ono kad sedite u kolima i na radiju naleti baš ona pesma koja treba? E tako je na mene naletela knjiga, koju sam, doduše, kupila pre par meseci i onda se kiselila pored mog kreveta danima dok je pre par dana nisam dohvatila i razbucala, a evo kako je to bilo.
Kad neku knjigu čitam duže od pet dana, to može samo da znači da mi se uopšte ne sviđa, pa je mrljavim na silu ili mi se toliko dopala da mi je žao da je završim, pa otimam od same sebe vreme do kraja čitanja. Tako se desilo sa “Sedam života princeze Smilje” Gordane Ćirjanić, koju sam svečano i sa velikim žaljenjem što se rastajemo završila jutros.
Koliko puta ste sastavljali listu šta biste sve uradili da dobijete na lutriji? Ja, vala, često, i tata uredno uplaćuje moju kombinaciju svake nedelje, jer, kako kažu u reklami – nikad se ne zna.
Moram nešto da vam priznam. Ja sam prava romantična slina, diplome mi državnog fakuleteta, iako na prvi pogled možda ne izgledam kao neko ko se razmaže po patosu dok gleda uvodnu scenu “Love Actually”, da da, onu na aerodrumu, i što se mene tiče, film je mogao da preskoči do scene kad fotograf dolazi kod Kire ispred vrata i da se završi.
Priznajem, sramota me. Em sam odrasla u Cvijićevoj, em se tamo busam kako sam načitana, em sam završila prirodno matematički smer u Gimnaziji, em sam proputovala Srbijom uzduž i popreko i do juče sam znala malo ili nimalo o Jovanu Cvijiću, našem genijalnom naučniku, akademiku, rektoru univerziteta, osnivačnu novog naučnog pravca (Karstologije) i verovatno jednom od najumnijih Srba ikad.
Priznajte da ste bili ubeđeni (kao i ja do pre minut) da je citat iz naslova izašao iz usta nekog južnoameričkog nobelovca, i da ćete se mnogo iznenaditi kada vam kažem da je u pitanju rečenica koju izgovara kontesa Nera, glavna junakinja “Gričke vještice” Marije Jurić Zagorke?
Ovo neće biti epski post, na kakve sam vas navikla, iz prostog razloga što su knjige toliko nove da se još puše, i nemam šta posebno da vam kažem osim da vam predstavim nove stanovnike moje biblioteke. Ako se neka pokaže, naravno da neću da štedim tastaturu.
Poslednjih nekoliko godina se davim u istorijskim knjigama, zaslugom Filipe Gregori (Philippa Gregory), engleske književnice koja se proslavila romanom “Druga Bolenova kći” o nesretnoj engleskoj kraljici Ani Bolen i njenoj kohabitaciji u sumanutom četvorouglu sa rođenom sestrom, bratom i kraljem Henrijem Osmim, koji joj je na kraju odsekao glavu (odrubio zvuči suviše romantično). Međutim, Ana je bila mama najveće engleske kraljice (Elizabete Prve), i jedna izuzetna gospodja, kojoj je Filipa Gregori malo oprala obraz i od omražene prevela u mučenicu.