Godinama, ali kad kažem godinama mislim godinama, psihijatar me ubeđuje da se šetam i nije da to nisam činila, ali kao i sve u životu što nije moranje – krenem, pa prestanem, pa mi lepše vikendom da se izležavam, pa onda ako sam na nekom putovanju prešla 100 i nešto km peške zaključim da je to dovoljno za sledećih par meseci. A verujem mu, i saveti su mu zlata vredni, samo nikako da ih primenim u dužem vremenskom periodu.
Na početku pandemije sam pisala kao besna – tako to biva kad sam pod stresom, da li sam se sad navikla ili šta, tek jedva sam se privolela tastaturi, a ne da imam baš pametnija posla, osim svog redovnog koga sam imala baš dosta, pa sam se verovatno i umorila.
Kad se tata pretprošle godine razboleo, htela sam da istetoviram ovu rečenicu na vrlo vidnom mestu, i to na nemačkom, pa sam odustala. Prvo, nisam znala kako se kaže i nešto sam s nepoverenjem gledala u ponuđene mi prevode, a drugo, matori je (pu pu pu) pretekao, i da vam kažem – ružne stvari se brzo zaborave. Pritom sam ravnodušna prema tetovažama, iako imam vrlo zanimljivu, ali često uhvatim sebe kako načisto zaboravim i prokomentarišem “vidi onu istetoviranu”. Znam ja da budem malograđanka kad treba. Continue Reading
Kad sam prvi put došla u Italiju pre cirka 15 godina načisto sam se zaljubila. I onda sam odlazila, odlazila, prestala da brojim da bi se posle jednog boravka u Rimu desila neka pizdarija epskih razmera, koja je okrenula moj život naglavačke i ja sam to onako polu-sujeverna kakva sam tad bila povezala sa tim putovanjem i rešila da više ne volim Italiju i da neću da dolazim.
Varate se ako ste pomislili da sam depresivna ili tako nešto – baš naprotiv, obožavam Novu godinu, posebno ako me niko ne tera da je dočekujem. Poslednjih nekoliko godina sam je i prespavala. Čuj gluposti – niko me ne tera. Dakle posebno ako ne teram samu sebe da je dočekujem. Continue Reading
Volim da vozim bajs, i sasvim sam solidan vozač. Diplome mi državnog fakulteta. Ali, kad sam se 2014. prvi put zaputila bajsom po Nemačkoj shvatila sam da sve to što sam ja mislila da znam ustvari pojma nemam, što me nije sprečilo da istu avanturu sa elementima tragikomedije ponovim još dva puta, oba potpuno nespremna kao i prvog.
Gledam pre neko veče Kesića i ispade da predsednik Vučić i ja imamo više sličnosti nego što bih želela – kaže da čita knjigu dnevno, nije išao na studentske proteste da bi polagao ispite, a znamo od ranije da je bio dobar student i da voli Angelu Merkel. Ako zanemarimo činjenicu da ne bih glasala za njega ni da mi je poslednji glas u životu, moram da stanem u odbranu jedne stvari – da, moguće je čitati knjigu dnevno, a evo i kako.
Ali zaista ne mogu da stavim “lovkinja” iako mislim na sebe. Sve je počelo kad sam bila u osnovnoj školi – tata i ja smo provodili zimske raspuste pobožno obilazeći sve muzeje u Beogradu, sećam se da sam najviše volela Etnografski i Vojni, a Narodni sam prosto obožavala, evo i sad znam na pamet gde je stajao koji eksponat i kako je bilo namešteno svetlo i kasnije u gimnaziji sam često išla samo da vidim “Davida i Golijata” Uroša Predića, ta slika mi je neverovatno smirivala adolescentske ganglije i volela bih da se ponovo sretnemo.
Mislim da sam ja najbolji sagovornik na ovu temu, pošto sam na opšte a i svoje čuđenje studirala (i diplomirala, a možda ću i da doktoriram) mašinstvo, iako je sve ukazivalo da ću da se bavim komunikacijom, čime se naposletu a i preposletku (počela sam da radim po završetku gimnazije) i bavim, a slagala bih vas da kažem da sam zdušno mrzela fakultet, šta više – obožavala sam ga.
Do pre par meseci sam mislila da su moj najveći životni problem prekomerni kilogrami koje sam nabacila poslednjih nekoliko godina. Sad se otprilike osećam tako da bih dala sve da mi se taj problem vrati, uključujući i kilažu koju sam u međuvremenu izgubila. Da vas sad ne zamaram šta me je snašlo, već da pokušam da budem korisna pa da vidimo kako da se rešite kilaže, ako je to najveća muka koja vas je stisla, a ako zanemarimo što mene stiskaju mnogo veće to zna da bude gadan problem koji može sistematski da upropasti vaš privatni život, zdravlje pa i posao čak i ako vam isti ne zavisi od rezultata vaše kućne vage.
Ili nećete, što je u mom slučaju verovatno tačnije. Ja nisam baš neki svetski putnik, pošto poslednjih sedam – osam godina putujem samo u Nemačku, ali pre toga sam, što zbog posla, što zato što sam htela, proputovala malo po Evropi i Bliskom Istoku, desila mi se svaka pizdarija koja na putu može da se desi (od gubljenja kofera, pobeglog aviona do slomljene noge), tako da, imala bih šta da kažem, ali da krenemo redom.