Znate ono kad sedite u kolima i na radiju naleti baš ona pesma koja treba? E tako je na mene naletela knjiga, koju sam, doduše, kupila pre par meseci i onda se kiselila pored mog kreveta danima dok je pre par dana nisam dohvatila i razbucala, a evo kako je to bilo.
Na faksu mi nikako nije išao jedan predmet. Izađem konačno da polažem i profesor mi kaže “hajde koleginice šta ste se prepali, evo vam sedam, a ako vam ovo bude nekad zatrebalo u životu, uzećete knjigu i pročitaćete”. Tog dana sam zvanično prestala da budem štreber.
Priznajem, sramota me. Em sam odrasla u Cvijićevoj, em se tamo busam kako sam načitana, em sam završila prirodno matematički smer u Gimnaziji, em sam proputovala Srbijom uzduž i popreko i do juče sam znala malo ili nimalo o Jovanu Cvijiću, našem genijalnom naučniku, akademiku, rektoru univerziteta, osnivačnu novog naučnog pravca (Karstologije) i verovatno jednom od najumnijih Srba ikad.
“Ovo je, pre svega, jedna knjiga o životu a ne o smrti, kao što bi se, možda, na prvi pogled, iz njenog naslova moglo zaključiti“, kaže u srpskom uvodu knjige Viktora Frankla „Zašto se još niste ubili“, o kojoj sam danas naumila da pišem. Originalni naslov („Ein Psychologe erlebt das KZ“ – u mom slobodnom prevodu „kako je psiholog preživeo koncentracioni logor“) nije ništa ružičastiji, s tim što jezgrovitije govori o sadržaju – Viktor Frankl je zaista preživeo Aušvic, a naslov na srpskom potiče od rečenice koju je, posle izlaska iz logora, često postavljao svojim pacijentima.
Da li ja uopšte smem da se usudim da pišem o „Nečistoj krvi“ Bore Stankovića? Kada sam počinjala Knjigofiliju, ona mi je odmah bila na umu, jer, naposletku, ovo je prva „ozbiljna“ knjiga koju sam dobila na poklon od mame i tate i moja najomiljenija knjiga ikad. Dakle, prvo mesto na top listi knjiga mog života za „Nečistu krv“, pa onda mnoooogo praznih mesta pa „Foliranti“ Moma Kapora.