Uskoro će godina kako sam ostavila cigarete i iako nikad taj čin nisam smatrala posebno herojskim, saznaćemo brzo i zašto, trenutno ne mogu biti srećnija što sam prestala. Continue Reading
Do pre par meseci sam mislila da su moj najveći životni problem prekomerni kilogrami koje sam nabacila poslednjih nekoliko godina. Sad se otprilike osećam tako da bih dala sve da mi se taj problem vrati, uključujući i kilažu koju sam u međuvremenu izgubila. Da vas sad ne zamaram šta me je snašlo, već da pokušam da budem korisna pa da vidimo kako da se rešite kilaže, ako je to najveća muka koja vas je stisla, a ako zanemarimo što mene stiskaju mnogo veće to zna da bude gadan problem koji može sistematski da upropasti vaš privatni život, zdravlje pa i posao čak i ako vam isti ne zavisi od rezultata vaše kućne vage.
Ili nećete, što je u mom slučaju verovatno tačnije. Ja nisam baš neki svetski putnik, pošto poslednjih sedam – osam godina putujem samo u Nemačku, ali pre toga sam, što zbog posla, što zato što sam htela, proputovala malo po Evropi i Bliskom Istoku, desila mi se svaka pizdarija koja na putu može da se desi (od gubljenja kofera, pobeglog aviona do slomljene noge), tako da, imala bih šta da kažem, ali da krenemo redom.
Svako ko se bavi mojim poslom (marketing) mogao bi krvlju da potpiše svako slovce Begbedeove “99 francs” (kod nas je prevođena kao “399” ili “699 dinara”, pa posle kao nema inflacije). Pošto sam možda i previše pisala o knjigama koje mi se ne sviđaju, red je da malo razvezem o Begbedeovom jevanđelju, koje ćete, čak i ako nista deo nikad dosadne industrije reklama, progutati za jednu, najviše dve noći, pa ćete da se budite u znoju i ljubite radnu knjižicu overenu pečatom državne službe, ma koliko da ste do tad zavideli svojim prijateljima zaposlenim u kapitalizmu.
“Ovo je, pre svega, jedna knjiga o životu a ne o smrti, kao što bi se, možda, na prvi pogled, iz njenog naslova moglo zaključiti“, kaže u srpskom uvodu knjige Viktora Frankla „Zašto se još niste ubili“, o kojoj sam danas naumila da pišem. Originalni naslov („Ein Psychologe erlebt das KZ“ – u mom slobodnom prevodu „kako je psiholog preživeo koncentracioni logor“) nije ništa ružičastiji, s tim što jezgrovitije govori o sadržaju – Viktor Frankl je zaista preživeo Aušvic, a naslov na srpskom potiče od rečenice koju je, posle izlaska iz logora, često postavljao svojim pacijentima.
Obožavam da putujem sama. Imam par vrlo sebično – samoživih, a zatim i opravdanih razloga. Po prirodi sam samotnjak i ne volim mnogo da se družim. Naravno da imam prijatelje, nemojte da mislite da živim u crno okrečenoj sobi, međutim, imam ih taman za prste jedne ruke. Zbog posla i moje varljive nasmejane fasade imam milione poznanika, međutim, najveći deo vremena, ja sam više nego dovoljna samoj sebi. Ok, volim da imam neko živinče da mi pravi društvo, ali i moji ljubimci su „povukli“ na gazdaricu pa su tako malo na svoju „ruku“ (kljun, kandžu). Continue Reading