Mislim da sam ja najbolji sagovornik na ovu temu, pošto sam na opšte a i svoje čuđenje studirala (i diplomirala, a možda ću i da doktoriram) mašinstvo, iako je sve ukazivalo da ću da se bavim komunikacijom, čime se naposletu a i preposletku (počela sam da radim po završetku gimnazije) i bavim, a slagala bih vas da kažem da sam zdušno mrzela fakultet, šta više – obožavala sam ga.
Ovo je prvi tekst povodom knjige koju nisam ni pročitala ni kupila. Da je izašla pre deset godina zauzimala bi počasno mesto u mojoj, tada mnogo skromnijoj, biblioteci, a sad sam je videla i ništa, ma nisam ni poželela da je prelistam iako je možda čak i dobra što bojim se nikad neću saznati a evo i zašto.
Nedavno sam naletela na jednu simpatičnu knjigu “Bez prtljaga” Klare Bensen. Njih dvoje se upoznaju preko nekakvog sajta i za mesec dana krenu na tronedeljni put po Evropi bez prtljaga (dakle samo ono što imaju na sebi, plus pasoši, telefoni, punjači, pare), između ostalog, dešava se u Sarajevu i Dubrovniku, a ja volim knjige koje se dešavaju kod “nas” a posebno volim kad nas proglase pećinskim ljudima, jer na primer, 2013. po autorkinim rečima, u Sarajevu nije bio da se kupi tampon (mislim na menstrualni) i tako…
Da li da se pravdam što nisam ništa pisala od decembra ili što sam u nedostatku boljeg pozajmila naslov od Simon De Bovoar, a da u tekstu neće da se radi o njenoj istoimenoj knjizi? Hajmo i jedno i drugo, kakav bi to bila bloger da se ritualno ne pospem pepelom posle četiri meseca pauze.
Kad treba da objasnim zašto volim Berlin, uvek se izvučem sa citatom mog super prijatelja koji kaže “zato što miriše na slobodu”. Šta je mene tamo, osim mirisa slobode, toliko privuklo, evo da me ubijete ne umem da dam artikulisani odgovor osim da se tamo osećam kao svoja na svome, svojija nego u svojcatom Beogradu samo me neće i ne da mi se da odem zauvek, a nije da se ne trudim, ali moje kvazi-emigrantske “hoću idem – neću idem” muke nisu tema dana.
Do pre par meseci sam mislila da su moj najveći životni problem prekomerni kilogrami koje sam nabacila poslednjih nekoliko godina. Sad se otprilike osećam tako da bih dala sve da mi se taj problem vrati, uključujući i kilažu koju sam u međuvremenu izgubila. Da vas sad ne zamaram šta me je snašlo, već da pokušam da budem korisna pa da vidimo kako da se rešite kilaže, ako je to najveća muka koja vas je stisla, a ako zanemarimo što mene stiskaju mnogo veće to zna da bude gadan problem koji može sistematski da upropasti vaš privatni život, zdravlje pa i posao čak i ako vam isti ne zavisi od rezultata vaše kućne vage.
Ili nećete, što je u mom slučaju verovatno tačnije. Ja nisam baš neki svetski putnik, pošto poslednjih sedam – osam godina putujem samo u Nemačku, ali pre toga sam, što zbog posla, što zato što sam htela, proputovala malo po Evropi i Bliskom Istoku, desila mi se svaka pizdarija koja na putu može da se desi (od gubljenja kofera, pobeglog aviona do slomljene noge), tako da, imala bih šta da kažem, ali da krenemo redom.
Znam da je to politički korektno, ali se meni sasvim politički nekorektno sere kada krenu sa siluju jezik sa “meteorološkinjama”, “arhitektonoškinjama”, “psihološkinjama” i iako se u ovoj priči radi o ženskoj osobi, nisam htela da stavim profesionalka, jer svi znamo za koga se to kaže, i eto sad me ubedite da je ovo rodna ravnopravnost, kad svi znamo da je profesionalac car u svom poslu, a ženska izvedenica može da kraljuje u Picinom parku.
Svojevremeno, kad sam bila, pa ne baš opsednuta, već malo više zagrejana za astrologiju, poznanica mi je pravila natalnu kartu i, po njenom tumačenju, trebalo bi da pišem o seksu jer bih se tako em obogatila em skinula neke karme, postala poznata i živela pod brdom karamela. Ali prosto ne mogu, iako deklarativno nisam mnogo stidljiva a ni preterano konzervativna.
Znate kako, svi smo mi pomalo “ko o čemu, kurva o poštenju”. Da se sutra upoznamo, prekosutra bih počela da vas davim kako uopšte nisam sujetna, a istina je da nisam baš mnogo, ali nije da nisam. Ustvari, prava istina je da do moje sujete treba da se kopa baš duboko, i trpilo mi je mnogo izdržljivije nego prosečno srpsko, ali kad jednom zakačite moju sujetu ima da se spremite na 120 scenarija osvete koje, srećom, nikad ne sprovedem u delo.
Jer će vas u većini slučajeva gledati kao da ste skrenuli pameću. Makar u Srbiji. Kod mene je sve počelo zbog toga što mrzim vrućinu, kako pređe trideset, meni se mozak pretvori u plazma stanje i do novembra bukvalno vegetiram, da bih živnula do proleća i onda jovo nanovo.