Poslednji nastavak „Kupoholičarke“ kupila sam reda radi i da bih imala ceo komplet. Koliko sam bila oduševljena s prva dva nastavka (od kojih sam jedan u rubrici „verovali ili ne“ pročitala na engleskom, a ako revnosno pratite blog znate da mrzim da čitam knjige na stranim jezicima), toliko su me svi potonji smorili, ali sam ih uredno pročitala, iako su se pretvorili u sopstvenu parodiju.
Ja sam ovo već jednom pisala pre nego što sam rešila da počnem kraće a češće. Sad ću jednostavno da obrišem taj mučni tekst od pet – šes strana, u kom se ubih da ispadnem duhovita na temu koja mi uopšte nije smešna, a evo šta se zapravo desilo.
Pre neki dan sam čitala odličan tekst o tome kako nove navike treba stvarati polako ali redovno. Autorka je, na primer, svakog dana po pet minuta učila francuski, i kaže da je za godinu dana naučila 41% (ako to uopšte može tako da se meri), pa je onda čitala samo jednu stranu knjige pred spavanje i uvećala broj pročitanih skoro tri puta u odnosu na 2013, onda počela ranije da ustaje, sad se sprema da trči… Njen zaključak je da treba sebi da stvorite najbolje moguće uslove: instalirate aplikaciju za učenje jezika na mobilni, stavite knjigu pored kreveta, spremite uveče opremu za trčanje – jer kad vam je sve pri ruci, veće su šanse da ćete da krenete. Takođe, zagovara kvantitet – ako nešto dovoljno ponavljate, pre će vam postati navika nego kad se trudite da uradite savršeno.
Znate kako. U životu sam samo dva puta – samo dva puta – uspela da se potpuno isključim. Prvi put kad sam bila u Vili d’Este u Tivoliju pored Rima i drugi put na izložbi “David Bowie is” u Berlinu. O mojoj ljubavi prema Italiji i kako zašto i kad smo raskinule – neki drugi put. A sad o mojoj prvoj i najvećoj tinejdžerskoj ljubavi – Dejvidu Bouviju.
Kako to već biva, krenem juče da popijem kafu i kao neću ništa da kupujem, samo da vidim šta ima, a noge same idu na novogodišnji sajam knjiga u Domu Sindikata. Sat vremena kasnije eto mene s punom torbom knjiga (i dalje prezirem plastične kese, a naravno da ne nosim rezervnu torbicu ako slučajno naletim na neki sajam knjiga) pa da vidimo na šta sam potrošila poslednju crkavicu u 2015.
Jedna od najboljih stvari koju možete da uradite u životu je da pauzirate godinu. Tako sam ja pre pet godina otišla u Berlin da učim nemački, u romansiranoj verziji ovo verovatno zvuči kao priča iz nekog ženskog časopisa u kojoj je glavna junakinja odlučila da pronađe sebe – u stvarnosti, oklonosti nisu bile ni malo romantične, ali je odluka da se ukinem iz Beograda na neko vreme bila najbolja koju sam donela u životu.
Dobrodošli u carstvo političke nekorektnosti – gde ste, bez obzira na godine i iskustvo, mali glupi, prezira vredan stvor, gde neko može da vam gađa seminarskim, a vi namestite da vas bolje pogodi, gde se otvoreno rovari protiv vlasti, gde su muškarci uvek bolji od žena a ženama to ne smeta preterano, gde se upiškite od sreće kad vas neko bez ironije nazove kolegom – njegovo visočanstvo (državni) fakultet.
Svake godine obećavam da na sajmu neću kupovati knjige koje 1) ne želim da imam i 2) ne želim da čitam, međutim, uvek me neki slatkorečivi prodavac obrlati, što je ishodovalo tako što sam pre par nedelja poklonila 30 kilograma knjiga biblioteci na Karaburmi.
Volim knjige u kojima se glavna junakinja zove kao ja. Nisu baš česte, jer je moje ime malo zastarelo, ali tu i tamo se neko seti kako je lepo pa tako krsti svoju heroinu. Zbog toga sam zavolela “Balkansku trilogiju” Gordane Kuić i pročitala je toliko puta da maltene znam napamet.
Kad bih mogla da promenim samo jednu stvar u prošlosti, evo šta bih uradila – javila bih se mami sa Mašinijade u Budvi, gde sam otišla s faksom i kao puštena s lanca zaboravila da pozovem kući, a to je bilo pre ere mobilnih i moja kevica je preckrla dok neko od profesora nije javio da sam živa, zdrava i vrlo trezna kao i uvek.
Kad sam bila mala, moje najomiljenije mesto na svetu bilo je dečije odeljenje gradske biblioteke. Tata i ja smo zimi imali običaj da krenemo u obilazak muzeja i duge šetnje po gradu, tada je još postojao sneg i to ozbiljan sneg, do kolena, i sećam se da smo jednog upravo tako snežnog dana otišli u Zmaj Jovinu da se učlanim i pozajmili smo tri knjige od kojih je jedna bila “Male žene” Luize Mej Alkot, ustvari svega se sećam i dan danas kad prolazim prosto mogu da udahnem miris zime, knjiga i TA peći.