Sad razumem ljude koji isključuju Fejsbuk. Juče sam dobila takav napad ljubomore, da mi se želudac doslovno vezivao u čvor, knedla iz grla htela da mi iskoči na nos, a sve zato što sam videla da je jedna osoba, a ta osoba nije bila ništa drugo do etalon za mučeništvo, sedenje u mestu i kukanje nad sudbinom – e taj moj etalon se tektonski pomerio a ja ostadoh da blenem u ekran kao uvenula muškatla i da se pitam koju sam epizodu tačno preskočila.
Znate ono kad sedite u kolima i na radiju naleti baš ona pesma koja treba? E tako je na mene naletela knjiga, koju sam, doduše, kupila pre par meseci i onda se kiselila pored mog kreveta danima dok je pre par dana nisam dohvatila i razbucala, a evo kako je to bilo.
Znate šta. Kad vam padne na pamet da pišete o nečemu, bolje da to uradite odmah, pa makar pisali po salvetama. Umesto da sam lepo izručila patetiku prošle nedelje kad me je uhvatilo, sad sedim i tu nešto čvakam na silu, a do sad sam tri puta mogla da se stidim svog emotivnog ispada, pa i pročitam nešto novo o čemu bih mogla da pišem.
Kad neku knjigu čitam duže od pet dana, to može samo da znači da mi se uopšte ne sviđa, pa je mrljavim na silu ili mi se toliko dopala da mi je žao da je završim, pa otimam od same sebe vreme do kraja čitanja. Tako se desilo sa “Sedam života princeze Smilje” Gordane Ćirjanić, koju sam svečano i sa velikim žaljenjem što se rastajemo završila jutros.
Iako sam svečano obećala da neću više da čitam derivate “Nijansi” te da ću hitno da isperem mozak Dostojevskim, opet sam “zgrešila”, ali ne kajem se, jer je “HotEl” Eme Mar, sve samo ne očajna kopija još očajnije trilogije, i već sam ušla u kampanju ubeđivanja okoline kako neizostavno moraju da je pročitaju.
Upravo sam se vratila s mora, gde me je poterao odabrani skup raznovrsnih malera – od alergije na sunce epskih razmera, preko kvara u sobi zbog kojeg se svetlo nekontrolisano palilo i gasilo svaki čas, do ranijeg povratka kući jer nisam više mogla da izdržim u hotelu “Hounted House”, pošto su sa recepcije uporno tvrdili da je sve u redu, a ja kako uđem u sobu, poltergeist krene da divlja.
Znate kad gledate neki film, a glavni junak radi sve pogrešno i vama tačno dođete da mu opalite šamarčinu i nervirate se oko njegove gluposti, ali i dalje gledate i ne možete da prestanete, kao kad čapkate krastu – eto tako sam se ja provela čitajući knjige Marije Gojković (“Prodata” i “Beleg na duši”), obe u izdanju Evro-Giunti.
Koliko puta ste sastavljali listu šta biste sve uradili da dobijete na lutriji? Ja, vala, često, i tata uredno uplaćuje moju kombinaciju svake nedelje, jer, kako kažu u reklami – nikad se ne zna.
Pre neki dan sam lutala po knjižarama u potrazi za bilo čim, i pazarila tri limunadice: “Dnevnik jedne ključaonice” Mine Aleksić, “Onlajn devojku” blogerke Zoi Sag (poznatija kao Zoella) i “Indija Plejs” Samante Jang, sve u izdanju Lagune. Posle se ispostavilo da su prve dve tinejdžerske a treća iz mog omiljenog “erotskog 50 nijansi” žanra, ali eto, uhvatili me pundravci i il’ da crknem il’ da kupim.
Ovaj sindrom izgleda da važi samo za mene, pošto je sve što sam kasnije napisala bolje od moje prve knjige. Kod ovih novijih domaćih pisaca ispada pa obrnuto – prva blista, cakli se, a svaka sledeća… Pa recimo da u reciklaži trljaju rukice. Čast izuzecima, ali u poslednje vreme su oni postali pravilo.
Na faksu mi nikako nije išao jedan predmet. Izađem konačno da polažem i profesor mi kaže “hajde koleginice šta ste se prepali, evo vam sedam, a ako vam ovo bude nekad zatrebalo u životu, uzećete knjigu i pročitaćete”. Tog dana sam zvanično prestala da budem štreber.