Moram nešto da vam priznam. Ja sam prava romantična slina, diplome mi državnog fakuleteta, iako na prvi pogled možda ne izgledam kao neko ko se razmaže po patosu dok gleda uvodnu scenu “Love Actually”, da da, onu na aerodrumu, i što se mene tiče, film je mogao da preskoči do scene kad fotograf dolazi kod Kire ispred vrata i da se završi.
Ažurirana lista stvari koje ne podnosim: kašnjenje (pa deset mesta praznih), kad se ne javljaju na telefon (čemu li im samo služi?), vrućina, riba (u svojstvu hrane), “pipači” i “unosači u facu”, galama, i počasno mesto van svih konkurencija: predrasude u timu sa uopštavanjem i etiketiranjem.
Jedan od mojih prvih poslovnih zadataka bio je da intervjuišem Moma Kapora, davne 1993., kada sam kao novinar – početnik radila u Politici. Naravno da sam sva oduševljena prilikom da upoznam svog omiljenog pisca potrčala u galeriju Monmartru Skadarliji, što je bilo pravo osveženje u odnosu na pijačni barometar, vesti iz zoološkog vrta i ostale uzbudljive zadatke na koje su slali nas klince (imala sam samo 18 godina).
Priznajem, sramota me. Em sam odrasla u Cvijićevoj, em se tamo busam kako sam načitana, em sam završila prirodno matematički smer u Gimnaziji, em sam proputovala Srbijom uzduž i popreko i do juče sam znala malo ili nimalo o Jovanu Cvijiću, našem genijalnom naučniku, akademiku, rektoru univerziteta, osnivačnu novog naučnog pravca (Karstologije) i verovatno jednom od najumnijih Srba ikad.
Evo do koje mere ide moje obožavanje strane štampe. Jedne godine, a bilo je to dosta davno, nađem se ja na Kanskom filmskom festivalu (kao izveštač, pričala sam vam već kako sam u prethodnom životu bila novinar, ili vam nisam pričala?). Hotel je bio daleko, bukvalno negde u Provansi, autobus kreće jednom u sat i po a mi smo imali organizovani prevoz ujutro i povratak kasno noću, tako da sam manje – više bivala ceo dan na nogama.
“Gde ćeš bre tog Gebelsa, uzmi joj… evo na primer Živojina Mišića”
“Je l’ ja sad treba da se osećam pogrešno što sam htela da vas pitam baš za Gebelsa?”
“Jao ma ne ne, već tražim nešto za svekrvu pa da joj ne padnu neke ideje na pamet”
Gledajte ovako. Ja sam protiv svake vrste diskriminacije, a posebno nas samohranih neudatih i neoženjenih neroditelja. Ipak, teško se mirim sa ukidanjem “gospođice”. Jedva sam nekako preživela da me deca više ne oslovljavaju sa seko, već teto, još mi samo fali gospođa što uz moje starinsko, takoreći odumiruće ime zvuči kao da imam 91 godinu. Pošto sam ja osoba od pravila, više ne gospođicam od kad su propisali da je to neumesno, a još pre toga su me odvikli na Gete institutu, pošto je u nemačkom jadna frojlajn završila otprilike pa malo oko istoimenog romana Iva Andrića.
Već par nedelja spektakularno najavljujem svoj povratak na rođeni blog, ali nikako da se svrzlam i “udarim” po tastaturi, shvatili ste već ako me pratite na Fejsbuku da se nešto dešava i da nisam baš u najboljem raspoloženju na svetu, videli ste da sam tamo piskarala kako razmišljam da ugasim blog (žao mi da stoji ovako zapušten i ostavljen), međutim, nisam ja od onih što tek tako odustaju i eto me ponovo bez velikih obećanja kako ću od sad da pišem svakog dana, bez megalomanskih planova ali sa pričom koju prosto moram da vam ispričam.
U toku je jedan sajamčić knjiga u holu Doma Sindikata koji traje do Božića (a možda i koji dan duže, nigde ništa ne piše) i izgleda prilično jadno, ali ja ga ne propuštam pošto uvek svašta iskopam, i taman pronađem ono što nisam uspela na velikom sajmu u oktobru. Ja sam, naravno, već uspela da odem i da kupim pet knjiga, s tim što ne isključujem da ću se vratiti ponovo, jer sam već ošacovala par naslova koji mi tačno nedostaju u biblioteci.
Pre par dana sam pročitala novu, i moguće prvu knjigu Ivana Tokina “Najnormalniji čovek na svetu” i iako sam se zamalo rasplakala na kraju ustvari sam se ubila od sreće što konačno na Knjigofiliji mogu da pišem o novoj domaćoj knjizi koja mi se sviđa. Prvo nisam htela da je kupim jer je mirisala na Samizdat (koji, doduše, i jeste izdavač) i na nešto što je od početka osuđeno da bude prihvaćeno u “beogradskim krugovima”, a onda sam dobila na poklon vaučer za Vulkan i preteklo mi 700 dinara, pa pošto ne vraćaju kusur, ja dograbim Tokina, istog dana pročitam i raspadnem se.
Svako ko se bavi mojim poslom (marketing) mogao bi krvlju da potpiše svako slovce Begbedeove “99 francs” (kod nas je prevođena kao “399” ili “699 dinara”, pa posle kao nema inflacije). Pošto sam možda i previše pisala o knjigama koje mi se ne sviđaju, red je da malo razvezem o Begbedeovom jevanđelju, koje ćete, čak i ako nista deo nikad dosadne industrije reklama, progutati za jednu, najviše dve noći, pa ćete da se budite u znoju i ljubite radnu knjižicu overenu pečatom državne službe, ma koliko da ste do tad zavideli svojim prijateljima zaposlenim u kapitalizmu.