Ovo bi trebalo da bude priča o novoj knjizi Lene Dunham “Nisam ja takva” (“Not that kind of girl”) i osećam potrebu da dovršim rečenicu tako što ću, kao i svi koji pišu o Leni pomenuti da je ona autorka “kultne serije “Girls” koja se emituje na HBO” (nisam gledala, pošto sam shvatila da je to kao “Seks i grad” za debele i ružne, a ja ne volim te šatro urbane hipsterske emisije u kojima je greh da budeš lep).
Priznajte da ste bili ubeđeni (kao i ja do pre minut) da je citat iz naslova izašao iz usta nekog južnoameričkog nobelovca, i da ćete se mnogo iznenaditi kada vam kažem da je u pitanju rečenica koju izgovara kontesa Nera, glavna junakinja “Gričke vještice” Marije Jurić Zagorke?
Kao što sam i očekivala, na Sajmu knjiga sam propisno bankrotirala, pa sam rešila da vam ne predstavljam sav svoj plen odjednom, već iz nekoliko tura (pošto bi u protivnom ispao kilometarski post). Verovatno sam već pominjala kako uredno kupujem sve knjige domaćih pisaca, i to bez nekog posebnog kriterijuma – prosto volim da znam šta se dešava i pročitala sam više Radusinovićki nego što bi prosečan ljudski organizam mogao da izdrži, a sve zbog radoznalosti, koja me valjda neće ubiti kao onu mačku iz izreke. Continue Reading
Ovo nije priča o istoimenom Dikensovom romanu, već o knjizi koju Vulkan reklamira kao “svetski bestseler”, što verovatno i jeste, jer sam prosto sigurna da postoji najmanje milion budala poput mene koji su naseli na propagandu o devojci iz stana 6E, ili “Devojci koju si voleo” kako su naši odlučili da je nazovu.
Ćao ćao. Evo mene ponovo sa uobičajenim paketom opravdanja sastavljenim od umereno do pretežno mnogo posla, zbog čega, naravno, ne stižem da pišem, međutim, svrbi me jedna tema, pa sam rešila da je udenem u svoj šizoidni raspored. Napomena: ako niste od nas koji smo u stanju da pobožno odgledamo svaku reprizu serije “Seks i grad” i da joj se radujemo kao ozeb’o suncu, mislim da je bolje da odmah prestanete da čitate.
Ako se i vi kao i ja radujete predstojećem Beogradskom sajmu knjiga više nego sopstvenom rođendanu, a jeste čim ste ovde, onda da ne gubimo vreme već da pređemo na taktiku posete sajmu, za koji sam ja ove godine dobila akreditaciju i jako sam ponosna zbog toga i ima da vas davim tamo na Fejsbuku i ovde na blogu, a sad, da se preslišamo šta sve treba da uradimo pre, tokom i posle Sajma.
(sledi novo dopunjeno izdanje sa krilcima za 2017.)
“Ovo je, pre svega, jedna knjiga o životu a ne o smrti, kao što bi se, možda, na prvi pogled, iz njenog naslova moglo zaključiti“, kaže u srpskom uvodu knjige Viktora Frankla „Zašto se još niste ubili“, o kojoj sam danas naumila da pišem. Originalni naslov („Ein Psychologe erlebt das KZ“ – u mom slobodnom prevodu „kako je psiholog preživeo koncentracioni logor“) nije ništa ružičastiji, s tim što jezgrovitije govori o sadržaju – Viktor Frankl je zaista preživeo Aušvic, a naslov na srpskom potiče od rečenice koju je, posle izlaska iz logora, često postavljao svojim pacijentima.
Ovo neće biti epski post, na kakve sam vas navikla, iz prostog razloga što su knjige toliko nove da se još puše, i nemam šta posebno da vam kažem osim da vam predstavim nove stanovnike moje biblioteke. Ako se neka pokaže, naravno da neću da štedim tastaturu.
Ne znam za vas, ali (je l’ da da sam vam nedostajala sa mojim omiljenim početkom teksta?) ja nisam pročitala Koeljovog “Alhemičara”. Što me nije sprečilo da se pedantno učlanim u klub onih koji vole da ga mrze i ne propuštaju priliku da zlostavljaju svakog ko ga citira ili daleko bilo pu pu pu proglase za svog omiljenog pisca. Sve do nedavno.
Pre par nedelja sam napravila sopstvenu biblioteku i samo što se nisam upiškila od sreće kad sam je videla onako krcatu i cakum pakum spakovanu. A sad ću da vam objasnim kako da i vi napravite svoju svojcijatu.
Nedavno sam bila na planini, gde sam otišla da zalečim moje raspale sinuse, a zatekla brazilski izdepiliranu travu, betonske staze, aveniju palačinki, šumu samo na Internetu a u hotelu godišnju konferenciju parova u predbračnoj ili mala deca fazi. A ja zamišljala “čistu i netaknutu prirodu”, ili šta već piše na lažljivim sajtovima turističke organizacije i sebe kako lezim na ćebencetu ispod nekog drveta i čitam knjige a posle se izležavam pored bazena u spa centru… Kad ja tamo, a ono – međutim.