Uskoro će godina kako sam ostavila cigarete i iako nikad taj čin nisam smatrala posebno herojskim, saznaćemo brzo i zašto, trenutno ne mogu biti srećnija što sam prestala. Continue Reading
Za rođendan obično zbrišem u Berlin da malo napunim baterije i da pobegnem od činjenice da sam napunila još jednu godinu u kojoj nisam ovo ili ono. Taj i takav rođendan mi je sutra, samo bez Berlina, jer je moja avio karta juče odletela bez mene, pošto sam zbog okolnosti u koje sam se uvalila morala da ostanem u Srbiji. Tako da, rođendan i ja sutra ima da se složimo kako znamo i umemo.
Znate kako, svi smo mi pomalo “ko o čemu, kurva o poštenju”. Da se sutra upoznamo, prekosutra bih počela da vas davim kako uopšte nisam sujetna, a istina je da nisam baš mnogo, ali nije da nisam. Ustvari, prava istina je da do moje sujete treba da se kopa baš duboko, i trpilo mi je mnogo izdržljivije nego prosečno srpsko, ali kad jednom zakačite moju sujetu ima da se spremite na 120 scenarija osvete koje, srećom, nikad ne sprovedem u delo.
“Ovo je, pre svega, jedna knjiga o životu a ne o smrti, kao što bi se, možda, na prvi pogled, iz njenog naslova moglo zaključiti“, kaže u srpskom uvodu knjige Viktora Frankla „Zašto se još niste ubili“, o kojoj sam danas naumila da pišem. Originalni naslov („Ein Psychologe erlebt das KZ“ – u mom slobodnom prevodu „kako je psiholog preživeo koncentracioni logor“) nije ništa ružičastiji, s tim što jezgrovitije govori o sadržaju – Viktor Frankl je zaista preživeo Aušvic, a naslov na srpskom potiče od rečenice koju je, posle izlaska iz logora, često postavljao svojim pacijentima.