Sanju, autorku “Sile i Sonija”*, upoznala sam jednog nadasve čudnog dana, kad sam se, pretvarala da živim u Berlinu. Pošto toliko često odlazim, mislim da imam pravo na tu obmanicu, kojom zapravo ne lažem nikog sem sebe. Tako sam, sva ukočena, ležala pod ćebetom u sobi mog Mihaila (super prijatelja i stanovnika Berlina, inače često pominjanog na blogu) i čekala da on završi čas joge, a napolju je padao sneg i bilo je savršeno da savršenije ne može biti.
Pre par nedelja na Sajmu je potpisivao Erlend Lu. Iako nešto ne sečem vene za njegovim knjigama, ustvari, možda bih i sekla da sam pročitala više od jedne (“Naivan. Super”), počnem da obigravam oko štanda i ugledam jednog lepotana kako deli neke papiriće ljudima u redu, pomislim da to mora biti Erlend Lu lično, pošto je izgledao onako hipstersko nordijski (duga plava kosa i brada) i nekako važno, pa sam brže bolje rešila da ipak kupim knjigu (“Kraj nama poznatog sveta”) i stanem u red.
Znate kako, svi smo mi pomalo “ko o čemu, kurva o poštenju”. Da se sutra upoznamo, prekosutra bih počela da vas davim kako uopšte nisam sujetna, a istina je da nisam baš mnogo, ali nije da nisam. Ustvari, prava istina je da do moje sujete treba da se kopa baš duboko, i trpilo mi je mnogo izdržljivije nego prosečno srpsko, ali kad jednom zakačite moju sujetu ima da se spremite na 120 scenarija osvete koje, srećom, nikad ne sprovedem u delo.
Jedna od najboljih stvari koju možete da uradite u životu je da pauzirate godinu. Tako sam ja pre pet godina otišla u Berlin da učim nemački, u romansiranoj verziji ovo verovatno zvuči kao priča iz nekog ženskog časopisa u kojoj je glavna junakinja odlučila da pronađe sebe – u stvarnosti, oklonosti nisu bile ni malo romantične, ali je odluka da se ukinem iz Beograda na neko vreme bila najbolja koju sam donela u životu.
Svake godine obećavam da na sajmu neću kupovati knjige koje 1) ne želim da imam i 2) ne želim da čitam, međutim, uvek me neki slatkorečivi prodavac obrlati, što je ishodovalo tako što sam pre par nedelja poklonila 30 kilograma knjiga biblioteci na Karaburmi.
Kad sam bila mala, moje najomiljenije mesto na svetu bilo je dečije odeljenje gradske biblioteke. Tata i ja smo zimi imali običaj da krenemo u obilazak muzeja i duge šetnje po gradu, tada je još postojao sneg i to ozbiljan sneg, do kolena, i sećam se da smo jednog upravo tako snežnog dana otišli u Zmaj Jovinu da se učlanim i pozajmili smo tri knjige od kojih je jedna bila “Male žene” Luize Mej Alkot, ustvari svega se sećam i dan danas kad prolazim prosto mogu da udahnem miris zime, knjiga i TA peći.
Ažurirana lista stvari koje ne podnosim: kašnjenje (pa deset mesta praznih), kad se ne javljaju na telefon (čemu li im samo služi?), vrućina, riba (u svojstvu hrane), “pipači” i “unosači u facu”, galama, i počasno mesto van svih konkurencija: predrasude u timu sa uopštavanjem i etiketiranjem.
Pre par dana sam pročitala novu, i moguće prvu knjigu Ivana Tokina “Najnormalniji čovek na svetu” i iako sam se zamalo rasplakala na kraju ustvari sam se ubila od sreće što konačno na Knjigofiliji mogu da pišem o novoj domaćoj knjizi koja mi se sviđa. Prvo nisam htela da je kupim jer je mirisala na Samizdat (koji, doduše, i jeste izdavač) i na nešto što je od početka osuđeno da bude prihvaćeno u “beogradskim krugovima”, a onda sam dobila na poklon vaučer za Vulkan i preteklo mi 700 dinara, pa pošto ne vraćaju kusur, ja dograbim Tokina, istog dana pročitam i raspadnem se.
Svako ko se bavi mojim poslom (marketing) mogao bi krvlju da potpiše svako slovce Begbedeove “99 francs” (kod nas je prevođena kao “399” ili “699 dinara”, pa posle kao nema inflacije). Pošto sam možda i previše pisala o knjigama koje mi se ne sviđaju, red je da malo razvezem o Begbedeovom jevanđelju, koje ćete, čak i ako nista deo nikad dosadne industrije reklama, progutati za jednu, najviše dve noći, pa ćete da se budite u znoju i ljubite radnu knjižicu overenu pečatom državne službe, ma koliko da ste do tad zavideli svojim prijateljima zaposlenim u kapitalizmu.
Ovo bi trebalo da bude priča o novoj knjizi Lene Dunham “Nisam ja takva” (“Not that kind of girl”) i osećam potrebu da dovršim rečenicu tako što ću, kao i svi koji pišu o Leni pomenuti da je ona autorka “kultne serije “Girls” koja se emituje na HBO” (nisam gledala, pošto sam shvatila da je to kao “Seks i grad” za debele i ružne, a ja ne volim te šatro urbane hipsterske emisije u kojima je greh da budeš lep).
Ovo neće biti epski post, na kakve sam vas navikla, iz prostog razloga što su knjige toliko nove da se još puše, i nemam šta posebno da vam kažem osim da vam predstavim nove stanovnike moje biblioteke. Ako se neka pokaže, naravno da neću da štedim tastaturu.