Nije da baš mrzim gradski prevoz, iako ga do te mere izbegavam da idem kući peške, a ne stanujem preblizu posla. Već mrzim gužvu i vazda imam neku “razjapljenu” tašnu koju onda pribijam uz sebe, ali zato volim da uskočim u “šesnesticu” kad ima da se sedne i nije vrućina.
Pisala sam vam već da mi se prevoz smučio jer sam u osnovnu školu išla s dva autobusa, ali, kad sam malo bolje razmislila, to baš i nije tačno. U to vreme sam zapravo toliko volela prevoz da sam znala da sednem onako u neku liniju, recimo za Petlovo brdo, čisto da vidim i taj deo grada. Tek kasnije sam ga zamrzela i to iz dna duše – naravno da je to bilo devedesetih, kad je kleta sudbina htela da se preselimo u Borču, a ja sam čekala 95 po sat i po i dovijala se na 101 način koji je uključivao i početnu stanicu istoimenog autobusa za Padinjak, pa onda siđem na Zrenjananicu i posle idem peške. U to vreme sam mnogo plakala, što zbog proterivanja iz grada, što zbog nemaštine i svega, a najviše zbog blatnjavih cipela – jer me je od stanice do zgrade vodila neka livada i koliko god sam pokušavala da održim “la bella figura”, ta njiva me je sabotirala. Zamislite da ste u najboljim godinama, nikad više nećete biti tako mladi, lepi i sposobni da jedete pljeskavice i žu žu pogačice i budete mršavi, a ono rat, nemate pasoš, nemate struju, nemate more, nemate ni hleb već neki mamin, nemate kolače već izvesnu tortu bez jaja, šećera i brašna zvanu “zebra”, nemate Erasmus Mundus, nemate master u inostranstvu, nemate ama baš ništa sem saznanja da je mladost samo jedna i da je vama data u tom nezgodnom trenutku.
E tad sam zamrzela gradski prevoz i nažalost sam od onih koji su dali toliko para za taksi da su mogli da kupe lep auto i odvezu se u obilazak zamkova Bavarske, ali i to se završilo tako što sam u međuvremenu postala škrta (volim da razmišljam o tome kao “štedljiva osoba sa prioritetima”) i počela da pešačim iz zdravstvenih razloga, a autobusom se vozim kad ne mogu više da hodam ili prosto nema prolaza za pešake (kao ispod Pančevačkog mosta, tu uvek uzmem jednu stanicu).
Tako sam pre izvesnog vremena ušla u 23
i sad znate ono kad su slobodna sedišta do prozora a neće niko da vas pusti, pritom ono duplo sedište gde penzosi neće da sede “naopačke”, elem tu su sedeli njih dvoje i vrlo ljubazno su mi ukazali na postojanje praznog sedišta do prozora, šta više, ustali i napravili mi mesto da prođem, a nisam baš starija gospođa, dobro, nisam ni maslačak u jutarnjoj rosi, ali mnogi bi rekli da mogu da prođem kao deset godina mlađa, kao što su recimo bili njih dvoje. Dobro nisu, bili su dvadeset godina mlađi, ali ovako mi je odgovaralo da završim prethodnu rečenicu.
Kad sam već u prevozu, mnogo volim da prisluškujem i gledam ljude. Posebno kad otputujem negde, a tamo imate svašta da vidite – od čitanja knjiga do štrikanja, ali to sad nije tema, što ne znači da neće vrlo brzo da bude, spremam priču “More” i čak mi se više pisala nego ova, pa se tu napravila neka gužva na izlazu i onda je bilo dobro, ajmo redom, a videćete (valjda) do kraja i zašto.
Ovo dvoje ljubaznih mladih ljudi nisam ni morala da prisluškujem – govorili su dovoljno tiho a glasno, staloženo, ni brzo, ni sporo, ne uskačući jedno drugom u reč – sve kako bih ja želela da pričam, a ne da mi se ili neću ili sam se brza i glasna prosto rodila, i tako ja sedam u trenutku kad on govori kako je umoran i kući ga čeka samo papagaj – gle slučajnosti, i mene. I kako će sad da krešti jer je bio sam ceo dan, a ona mu predloži da ga pokrije da bi se odmorio (ali ne na životinjomrzački već na lep način) i onda su pričali o kineskim jelima – kako u restoranu, koji je, opet gle slučajnosti, baš ispod zgrade u kojoj ja radim, dobijete dva priloga u maloj porciji, a tri u velikoj, međutim, veliki je dosta skup, e tu mi bi neprijatno jer to što je njima skupo bi meni bilo jeftino dok nisam postala škrta, i da nije došla moja stanica ja bih evo lepo zauvek ostala da ih slušam iako nisu pričali ni o čemu posebno zanimljivom, iako se nisu ni muvali (mada ko zna), iako se ni posebno dobro ne poznaju (ona ne zna da on ima papagaja, on ne zna da ona voli kinesku hranu) i iako su izgledali sasvim obično, jedan “heteronormativan” par što bi rekle feministkinje.
Danima već razmišljam o njima i o tom razgovoru za koji meni dar nije dat. Od mene zato možete da očekujete da ću da vas spopadnem da pričamo o Marksu, Geringu, komunizmu, Bauhausu ili kojoj god trenutnoj opsesiji i to ne da bih se pravila pametna, već što sam takva, mene to stvarno zanima i ne umem drugačije. Hvala kosmosu na mojim strpljivim prijateljima i posebno mami i tati, koji izgledaju ili se makar lepo prave da ih to zanima. Tatu, ruku na srce, stvarno i zanima, na njega i prababu sam, biće, povukla ljubav za “pripovedanjem”.
Uostalom, kad hoću da se pravim pametna onda idemo pod slovo M kao Mašinski fakultet.
Da ilustrujem. Nađem se pre neki dan u nekoj situaciji koja ima obrise i elemente email flerta. Piše on – pišem ja. I onda on postavi baš lepo pitanje a ja, šta ja uradim? Pošaljem svoj CV! Mislim da je izlišno i da pominjem da je usledio kurtoazan odgovor posle kog se više nikad nismo dopisivali, a još izlišnije da objašnjavam kako to nisam učinila slučajno, već mi se učinilo kao baš dobra ideja, odlična, sjajna! Sad se tešim kako je makar na vreme saznao s kim ima posla, a vala i ja.
E zato bih volela da znam da pričam ni brzo ni polako, ni tiho ni glasno, ni dosadno ni uzbudljivo, ni uglas ni s pauzom, a imam i papagaja i volim kinesku hranu.
Ova priča posvećena je Danu zaljubljenih, u kome bih volela da učestvujem, ali ne tako što ću kupiti mami i tati komplet “ljubavnih šoljica” za kafu već malo suštinskije. Zato je i išla pre “Mora” koje jedva čekam da napišem.
PS. zamalo da zaboravim da mi je pre neki dan doakao jedan barmen – ja uzimam kafu i sipam kokosov šećer i sva sam kao šaljiva “evo i ja da probam ovaj šećer, kud svi Turci tu i mali Mujo”, a on kaže “je l gledate Otomansko carstvo na Netfliksu” i ja naravno brže bolje pobegnem jer sam upravo primila dozu sopstvenog leka i to, rekla bih, zasluženo.
Foto naravno a od kog bih drugog ja krala već od Suvodolca.
No Comments