Đavo nosi… Zaru?

Možda je tema mog bloga takva da stalno imam potrebu da objašnjavam kako, osim što nosim naočari i što sam školski primer štrebera, zapravo vodim umereno do potpuno zanimljiv život, zahvaljujući najpre poslu kojim se bavim. Inače sam ministarka lenjosti i smaralaštva, ali eto odabrala sam takvu karijeru u kojoj nijedan dan nije isti (ma ni nalik), a kad sam se pre par dana rasplakala na poslu, kolegnica me je tešila rečima “hajde hajde, nemoj da plačeš, tek je devet ujutro”.

Često me ljudi dave na temu zašto ne volim da izlazim uveče. Prvo i prvo (pa deset mesta praznih), kod nas su večernji izlasci u intimnoj vezi sa alkoholom, a ja ne pijem, i ne mogu više da objašnjavam zašto neću makar da nazdravim, ma samo jedan gutljajčić da se malo opustim… Nekad sam znala da zamolim barmena da mi napravi limunadu tako da izgleda kao mohito, nekad kad sam bila mlađa i kad mi je bilo stalo da se uklopim po svaku cenu, pa makar platila prokletu personalizovanu limunadu tri puta više. Drugo, patim od nesanice, i svako ostajanje do iza ponoći me toliko izbaci iz koloseka mog jedva sklopljenog reda vožnje spavanja, da onda danima bauljam i, gle apsurda, izgledam kao da sam izašla s lečenja iz Drajzerove. I treće, ujedno i najveći paradoks, ja se bavim žurkama i kao što su kuvari po pravilu mršavi jer im presedne hrana, tako je i meni preselo izlaženje.

Daleko bilo da ne volim svoj posao. Pa ja ga obožavam. Nekad mi je zaista teško da objasnim da Beograd noću nema da ponudi neku senzaciju koju ja već nisam preživela tog dana, a još mi je teže da objasnim da mi, pa hajde da kažemo, propagandni radnici, zapravo radimo kao rudari u nikad dosadnoj industriji zabave. Diplome mi, uveđena sam da 90% mojih poznanika misli da mi je u opisu posla da: pričam telefonom, putujem, (u)poznajem ljude, slikam se, kačim bilborde i šunjam se po snimanjima. Nije da toga svega nema, ima ima, i to 100 puta više, samo što baviti se zabavom nije ponekad mnogo zabavno i treba da imate ganglije kao vrengije da ne biste na kraju dana zgazili telefon, na čijoj vam upornoj zvonjavi neupućeni zavide.

Tako sam nekada davno (kako sam navalila, pomislićete da imam 100 godina, a nemam ni 40) radila u izdavačkoj kući koja je objavljivala srpski Cosmopolitan. Posao iz snova, reći ćete, i zaista je bio. Godinama pre toga, kad Cosmo nije bio ni u najavi, ja sam na razgovoru za posao na pitanje “gde sebe vidite za pet godina” kao iz topa ispalila “u Cosmopolitanu” i bila sam primljena, iako se moj tada budući šef zamalo preturio sa stolice od smeha. Kad sam ga tačno posle pet godina pozvala i pitala “šta misliš, gde sam se upravo zaposlila?” čovek je prvo ispustio telefon, pa onda dodao “ma daaaaj ne seri” (bili smo i još uvek smo dobri prijatelji, pa možemo da dozvolimo sebi takve intimnosti).

Godina 2003, ja mršava kao glista, u nekoj crnoj suknji i crveno beloj bluzi dolazim na posao u Hubert Burda Mediju. I kako posle da ne obožavam knjigu “Đavo nosi Pradu” kad je ono što je usledilo u srpskoj osiromašenoj verziji, Lauren Weisberger objavila iste godine u svom bestseleru. Osim što ja nisam bila asistent, već PR menadžer, ali džaba zavodljivih natpisa na vizit karti kada sam najveći deo svog radnog vremena morala da:

• tražim, stvorim, umesim, ispečem, izmislim kineske kolačiće sreće za koje tad niko u Beogradu nije ni čuo
• pronađem jednu plesnu cipelicu od svetlucavog materijala, pa je fiksiram za jastuče i nosim u Hajat na nekakakvu dodelu nagrada
• po službenoj dužnosti kitim jelku u tom istom Hajatu
• kupim 600 japanskih kuglica (nije bilo na lageru u seks šopu kod bioskopa Partizan)
• vucaram stare brojeve časopisa po sajmovima kozmetike dok mi se ona grozna plastika kojom su paketi povezani do krvi urezuje u dlanove
• duvam balone i kačim dekor po plafonu Geneks Impuls hola (za šta su vam inače potrebne veštine alpiniste) i sve to na štiklama, jer kako Cosmo devojka da se pojavi u patikama daleko bilo osim ako nije dobila besplatan termin u novom fitnes centru
• trpim najgore omalovažavanje ako se kojim slučajem pojavim na televiziji ili u novinama (a bila sam PR?!)
• vodim ličnu evidenciju o menstrualnom ciklusu pretežno ženskog kolektiva, da bih mogla da opravdam nečiji ispad besa žestokim PMS-om

I sad sigurno mislite da sam jedva čekala da pobegnem. E pa nisam! Da li sam imala štokholmski sindrom, ili sam tvrdoglavo odbijala da priznam da se moj san pretvorio u noćnu moru, tek, da ne bi prodaje i potonjeg raspada firme, ja bih verovatno još uvek poslušno trčkarala po gradu i ispunjavala želje ekipici iz roze kancelarija na šestom spratu.

Pre nego što pustite suzicu nad mojom tužnom roze sudbinom, samo da znate da nisam ni ja bila svetica. Razvila sam čitav splet bezobrazluka, a najgori je bio verovatno onaj kada sam izdejstvovala da umesto uredništva samo ja odem na filmski festival u Kanu. Tad kad sam živu glavu izvukla, preživeću i invaziju vanzemaljaca.

Međutim, kao i u knjizi, tadašnja urednica je zapravo bila odličan urednik, iako sam ja zlobno žvanćkala kako pojma nema o poslu i mislim da je domaći Cosmo propao (a jeste propao, toliko, da ga ni ja, koja obožavam Cosmopolitan i kupujem sva moguća svetska izdanja, više ne čitam) kao direktna posledica njenog odlaska. Mi se nikad nismo posebno volele, mada, čini mi se da smo se poštovale, i diplome mi, prijalo bi mi da je ponovo sretnem i da popijemo kafu.

Good girls go to heaven, bad girls go everywhere

Helen Gurley Brown, urednica Cosmopolitana

Mnogo kasnije, ja sam se prijavila na konkurs za novog urednika Cosmopolitana. Iskreno, možda i nisam želela taj posao, već eto – da dokažem dušmanima da ja to mogu. Na kraju sam ušla u najjuži krug, a doušnik mi je rekao da će se prilikom izbora voditi računa i o horoskopskom znaku kandidata. Da li nam se nisu poklopile zvezde (tražili su Ovna, a ja sam Škorpija), da li je presudilo to što sam ja zapravo bila grešnica povratnica u staru firmu, da li možda i nisam bila najbolji kandidat (iako sam prilično samouvereno verovala da jesam) – uglavnom, posle par nedelja sam dobila uljudan sikter mejl od službe ljudskih resursa, brzo posle toga otišla u Nemačku da učim jezik i pokušam da upišem doktorske studije, onda se vratila u Beograd i zaposlila tu gde sam i sad. I srećna sam, iako sam pre neki dan plakala “a tek je devet ujutro”. Valjda je normalno da na poslu tu i tamo pustite i suzu, da zaokružite trilogiju u kojoj ste već ostavili znoj, pa i pomalo krvi ako se posečete na papir.

“Đavo nosi Pradu” je, po mom skromnom mišljenju, daleko više od površnog i njanjavog “čik lita”. Brzo i lako se čita, uživaćete u opisima “modnog ormara”, naježićete se zajedno sa glavnom junakinjom kada joj zazvoni sat u pola šest ujutro, smrzavaćete se u njenim čizmicama dok trčkara po najgorem snegu da obezbedi topli caffe latte svojoj čudnoj šefici, iščuđavaćete se kako sve to trpi, doći će vam da prestanete da čitate jer ne verujete na kakve je gluposti spremna i na kraju ćete zadovoljno sklopiti korice kada utvrdite da je imala muda da kaže ne.

Po knjizi je snimljen i jednako dobar, usudiću se da kažem možda čak i bolji film, sa Meril Strip u ulozi Mirande Pristli. A prava Ana Vintur, koja je bila inspiracija za opasnu urednicu “Piste” na premijeri se pojavila u Pradi od glave do pete. Kad smo već kod nje, tu i tamo sa mojim kolegom diskutujem o njoj, i to ne zato što oboje volimo da čitamo Vogue (pazite kad ja, koja poslednju paru dajem za ženske časopise, nikad nisam kupila nijedan broj) već zato što nas oboje podseća na neke osobe iz naše poslovne prošlosti. A pošto znam da će ovo da pročita, jer je upetljan u ovaj blog verovatno više nego što želi da bude – evo i pisano: ja se ne divim Ani Vintur. Šta više, grozim se tih ledenih, čeličnih kraljica majki. Međutim, ne poznajem je. Ono što znam je da ta lujka prodaje nekoliko stotina hiljada primeraka svojih novina, i mogu da joj se ne divim koliko hoću, ali imam razlog da poštujem njen rad. Istina je uvek tamo negde što bi rekli Molder i Skali, a da biste sudili o nekome, treba da pokušate da malo hodate u njegovim cipelama, pa makar to bile i najnovije Pradine sandalice.

Lauren Weisberger je kasnije objavila još nekoliko knjiga, sve zlo i naopako, nijedna ni da prismrdi “Pradi”, pa kao da joj nije dosta blamiranja, sve lepo zakucala očajnim nastavkom “Đavo se sveti”. Naravno da sam sve pročitala, nadajući se da će kad tad ponovo da bljesne, međutim, to se nije desilo, a nastavak nemojte ni da čitate, kad vas molim. Ako baš nemate pametniju knjigu za letovanje, hajde da kažemo da “Svako ko je neko” nije toliko loša. Sve knjige je objavio Vulkan.

A da li se, sada već sigurno milionerka, Lauren kaje što je stisla petlju i istresla Ani sve što je imala u lice pred celim Fashion Week-om u Parizu? Ne znam. Znam samo da bih se, da mogu da vratim vreme, ja ponovo vratila u 2003.

Pa makar morala ponovo da mesim jebene kolačiće sreće.