Varate se ako ste pomislili da sam depresivna ili tako nešto – baš naprotiv, obožavam Novu godinu, posebno ako me niko ne tera da je dočekujem. Poslednjih nekoliko godina sam je i prespavala. Čuj gluposti – niko me ne tera. Dakle posebno ako ne teram samu sebe da je dočekujem. Novu godinu sam zdušno mrzela dok sam se poslednjih dvadeset i kusur godina upirala i prenemagala sa svim mogućim izgovorima samo da preskočim doček, i to zato što mrzim da izlazim generalno, a još više kad “se mora” i kad su očekivanja podignuta na nivo pronalaženja čoveka svog života u ponoć, normalno potpomognuto crvenim gaćama koje sve vreme vadite iz dupeta, a koje ste specijalno za tu priliku kupile kod Kineza jer ste ipak sačuvale zrno razuma da ne potrošite previše para, mada poznajem i slučajeve koji veruju u proporcionalnost ovog troška sa šansom za novogodišnju romansu.
Pre toga, kad sam bila mala, baš sam je volela iako sam se vazda sekirala što mi se prispava još na “Sedmorici mladih” pa je nikad ne sačekam kako dolikuje, ali bili su novogodišnji “Mikijev almanah”, “Politikin zabavnik” (tad je znao da bude neki super strip, a ja sam obožavala stripove), pa Deda Mraz kod tate u SUP-u, sećam se kad sam dobila nekakav metalni kovčežić – kao da su mi dali Faberžeovo jaje i sve ovo nad čim se sad zdušno sprdamo – “Supermen” na jednom od dva kanala koje smo imali, ruske salate, sarme i ozbiljne gomile snega, kog sad mogu da gledam samo na instagramu ili da skačem da kačim na isti ovih pet jadnih pahulja što se sete da padnu.
Onda je došla škola, imala sam drugaricu (imam je i sad:)) kod koje smo znali da prespavamo i ostanemo celu noć pa posle pričamo kako smo legli u šest ili sam išla kod moje voljene tetke koja je volela da “vampiriše”, što bi rekli moji mama i tata kojima ostajanje do kasno, kao i meni, nikad nije bilo jača strana, a u gimnaziji sam samo jednom bila na dočeku i jako sam se najedila što sam obukla neku preusku haljinu na viršla čarape i kratke čizme, pa su mi noge došle kao kazuarovi bataci i celo veče sam provela krijući se po ćoškovima, ali ni taj doček naposletku nije bio toliko loš, jer se u to vreme još uvek na kućnim žurkama svirala gitara i pevalo se i nije se lešilo od alkohola, eventualno smo pušili i to je kao bio vrhunac prestupništva, jer ja sam išla u štrebersku školu u kojoj se ili nije duvalo ili se o tome nije pričalo. Posebno sam volela neradne dane kad je otvoren samo supermarket u prolazu u Nušićevoj, pa kao idemo da dokupimo nešto, a kući ima hrane za manju afričku zemlju, a onda me mama pusti i u istureno odeljenje parfimerije pa ja kupim neku šminku iako nisam zdravo znala da se našminkam do dvadeset i neke godine, ali eto važno da sam ja kupila crveni revlon karmin koji se posle užegao.
E onda počinju muke. Na faksu sam imala drugaricu koja je mnogo volela da izlazi. Ruku na srce, i ja sam u to vreme, ali ne baš toliko. I bila je zabavno društvo, ali na moju muku prelepa i magnet za muškarce zbog čega me je izjedala ljubomora dok skupljam njene otpatke, koji i kad “pređu” kod mene i dalje pitaju za nju. I sve je to bilo koliko – toliko zabavno dok nismo otišli na doček koji je prekinula vest da se brat naše poznanice i moje koleginice s faksa ubio, pa smo prvo plakali, onda se većina napila, neki su počeli da igraju kolo, ne znam ni sama zašto, a ja sam pobegla na drugu žurku koju je pravila televizija na kojoj sam radila gde sam se od muke malo dohvatila s jednim producentom, ali nismo otišli dalje od onih glupavih pijanih priča i obećanja i eto tad su mi se otprilike smučile nove godine.
Dalje sam gledala da ih po svaku cenu izbegnem, što mi je narednih nekoliko godina i uspevalo, iako sam znala da provedem čitavo veče u suzama na temu “kako sam usamljena i niko me ne voli” ne želevši da priznam da to nije baš tačno i čak i da jeste da je to bio moj izbor zbog kog i nisam tako nesrećna.
Onda sam imala “dugu vezu” pa smo išli na dočeke s parovima od čega se meni želudac diže i evo lepo se sećam kako sam sedela u tim modernim iznajmljenim stanovima i pokušavala da budem deo svega toga, ali kao da bi mi neko zavezao jezik, ja koja mogu da pričam o bilo čemu odjednom bih postajala asocijalna uvela muškatla i što je najgore, čak i kad me neko pita, odgovarala sam tako glupo da sam se pitala da li mi je onaj što mi je odsekao jezik isključio i mozak. Tu istu vezu, što sam pomenula nekoliko desetina puta, sam zgodno i raskinula baš za Novu godinu, dok je išao Indijana Džouns, i tad sam mislila da je to bio baš opak potez, sad mislim da je to moglo i civilizovanije, mada… što bi rekao moj drug Siniša “Veco, kad sečeš – seci hirurški”, tako da moj naprasan odlazak kući možda i nije bio loš potez.
Zatim dolazi vreme kad sam zbog posla slavila Novu godinu od druge polovine novembra do kraja februara – radila sam u “Cosmopolitanu” i svi su nas zvali na žurke, a i mi smo pravili naše, i baš smo se lepo provodili, to nisu bile one dosadne korporativne žurke, već smo pravili karaoke marketinških agencija i tako to i sećam se da je bilo vrlo vrlo zabavno, ja sam koristila “pozicije” da se dokopam haljina mladih domaćih dizajnera i bilo je para, mogla sam za svaku žurku da imam druge cipele i tih par godina prošlo je kao u nekoj srebrnoj magli, iako sam ja prolazila kroz verovatno najteži period u životu i početak svih kasnijih jada, od kojih i sad patim, ali o tom – potom, stalno provlačim da sam ja nešto preživela, i verujte mi da jesam, ali ne da nisam spremna da pišem o tome, već nisam spremna da drugi čitaju. Dobra vest je bila što sam na većinu tih žurki mogla da povedem i svoje “privatne” prijatelje, pa smo kad prođe obavezni deo ludovali po gradu i pronalazili sto načina da uđemo u tada vrlo popularni “Magacin”, pre čega bismo se zgurale na šanku ništa manje popularnog “Absintha”. Dočeke smo prvo proslavljale u Ellington’s Baru u Hajatu, pa smo onda zapucali po onim kućama što ih iznajme samo za to veče, i prvi put je bilo još i pomozi bože, ili smo moja drugarica i ja popile toliko energetskih pića da nam je sve bilo super, ustvari toliko super da sam sutradan do podneva skakala po krevetu uz VH1 top listu, kad su javili da mi je umro deda, bog da mu dušu prosti, pa sam se nekako spustila na zemlju, a onda je sledeće godine u nekoj sličnoj kući bila tolika gužva da smo bukvalno ušli kroz prozor, našli naš sto koji smo delili sa još tridesetoro a na njemu neki skvrčeni žu žu i ja sam odmah dobila napad panike i zbrisala.
Ako sam onomad zamrzela doček, posle ulaska kroz prozor i žu žu pogačica sam rešila da više ne dočekujem, osim ako baš ne moram ili ako taj doček nije u “roamingu” to jest u mom slučaju, u Berlinu. Sad sam se setila da sam zaboravila jedan doček u Rimu, na koji sam otišla s drugaricama od kojih je jedna sveže raskinula ali se još nadala, pa je načisto pošandrcala kad je shvatila da joj telefon ne radi i onda smo stajale na Piazza di Spagna i plakale, a padala je kiša kao blesava, pa su se pojavili navijači Rome a u ponoć, kad poče narod da baca televizore i belu tehniku kroz prozor – to je valjda nekakav običaj, mada za moj ukus dosta čudan, uglavnom, pobegle smo u McDonalds da se ne bismo poubijale ili poginule od veš mašine i tamo su nam slučajno vratili neki sumanuto veliki kusur, pa sam ja prvo savesno htela da ga vratim, a onda smo zaključile da neće propasti zbog nas i da nam je to zapravo poslao Deda Mraz da imamo da uzmemo taksi do hotela što smo i uspele posle jedno dva sata čekićanja na kišnoj Piazza Republica. Za razliku od kišnog Rima, u Berlinu je oba puta padao divan sneg, i bilo je baš kao u bajci, s tim što smo jednom svi bili na dijeti, a rešili smo da čekamo novu u sobi gledajući teve i onda umesto da smo kupili neke normalne grickalice, kao budale uzmemo neke dijetalne grozote i povrh svega koka kolu bez šećera, bez kofeina i evidentno bez ukusa, te smo na kraju od muke jeli doktor etker žele i čips od jabuka, a sutradan naravno otišli na božićni market na kobasice i gulaš i jagode u čokoladi.
I još jednom sam otišla na doček – kad se moja kuma s mužem useljavala u kuću pa su đuture pravili i maskenbal i to je bilo to.
Slagala bih vas da vam kažem da sam u međuvremenu naučila da kažem NE – nisam – ali sam makar izvukla iz sebe da javno priznam da ne volim doček i da se zaista neću ljutiti ako me niko ne zove (i niko me ni ne zove, kad već načinjemo tu temu), e od tada srećno prespavam ponoć i sutradan se prošetam po Kališu i Ulici otvorenog srca, to mi je postala neka tradicijica i opet volim Novu godinu i ponovo kitim jelku i gledam božićne filmove i radujem se sarmama i ruskoj salati, lenčarenju i prazničnim izdanjima dnevnih novina i jedino mi malo bude onako kad mi skoro niko ne čestita, da li zbog toga što sam toliko kljuvala sa tim nevoljenjem praznika ili zato što me se niko ne seti – evo lepo ne znam, ali ne čestitam ni ja pa je to valjda i pošteno.
Pošto sam na blogu navikla da rezimiram staru godinu, hajmo i to. Ovo je bila solidna godina. Promenila sam posao, to jest radim isti posao samo u drugoj firmi i lepo mi je, videla sam neke super izložbe i obišla nova mesta, skratila sam kosu, vratila neke kilograme koje sam izgubila – srećom ne sve – pa sam ponovo na dijeti, pročitala mnogo knjiga i malo sam bolje birala šta ću da čitam, upoznala – logično kad promeniš posao – mnogo novog sveta, ali ne bih baš mogla da položim bubreg da sam nešto epohalno lično napredovala – pa nisam, vrtim se oko blago pozitivne nule i kujem neke planove, nešto pokušavam, kurobecam se, pa da vidimo šta će od toga da bude. Važno da još mesec i po spavam pa odoh u Berlin i bojim se da sam počela da živim za odlaske tamo a u međuvremenu preživljavam. I ako nešto želim sebi u 2018. – želim da se to promeni, ne da prestanem da odlazim, pu pu daleko bilo, već da živim i u međuvremenu.
Srećna Nova godina i nemojte da idete na doček ako ne volite. Možda nećete imati fotke za instagram ali ćete se bolje osećati. Kad vam kažem.
Fotka normalno Suvodolac.
No Comments