I to će proći

Kad se tata pretprošle godine razboleo, htela sam da istetoviram ovu rečenicu na vrlo vidnom mestu, i to na nemačkom, pa sam odustala. Prvo, nisam znala kako se kaže i nešto sam s nepoverenjem gledala u ponuđene mi prevode, a drugo, matori je (pu pu pu) pretekao, i da vam kažem – ružne stvari se brzo zaborave. Pritom sam ravnodušna prema tetovažama, iako imam vrlo zanimljivu, ali često uhvatim sebe kako načisto zaboravim i prokomentarišem “vidi onu istetoviranu”. Znam ja da budem malograđanka kad treba.

Ipak, mislim da je pravi razlog ovog netetoviranja taj što nisam želela da se podsećam koliko je puta “i to prošlo”. Previše. Da izdvojimo samo ponešto. Siromaštvo. Zajedničko dvorište. Strah od “čokanjčeta”. Polomljen nos. Prvi panični napadi. Rat. Oduzimanje pasoša. Protesti. Bombardovanje. Tatina “bela kuća” na mapi “belih tačaka”. Suzavac. Atentat. Kolaps. Hitna pomoć. Bolnica prvi put, drugi put, treći put. Ima još, tek sam počela i danas neću završiti impresivan spisak “i toga što je prošlo” jer bih volela da se osvrnem na jedan posebno gadan ali meni neobično drag događaj.

Tad sam radila u novinama i igrom okolnosti se obrela u Siriji. Igra okolnosti je toliko sumanuta, i ne bih je sad elaborirala jer su velike šanse da mi niko neće verovati. Sirija je u to vreme, a beše to pre 12 – 13 godina, bila mirna i pitoma zemlja, centar Arapske lige, a ja sam izveštavala sa festivala “Dani svile”, trudila se da se ne ugojim – ambasador mi je lepo pred polazak rekao da ću sigurno da nabacim koju kilu, e da smo samo znali da ću doći s deset manje, birkala stolnjake i očajavala što tamo ne radi Fejsbuk jer sam imala nikad bolje fotke. Mogla bih naširoko o “najvećoj maloj zemlji na svetu” kako sam je nazvala u nekoj od reportaža, a onda me ministarstvo turizma pitalo da uzme kao slogan i ja im dala džabe, ali sad to nije tema – ipak, kajaću se doživotno ako se jednom ne vratim kad prestanu korone, ratovi i ostala sranja, što će isto tako proći, na ovaj ili onaj način, evo živi bili pa videli. Tema je kako sam sama samcijata preživela karantin kad sam usred pustinje polomila nogu. Mislim da je prigodna.

Vaša ćerka malo polomila noga

Tog dana smo išli u Palmiru i kasnili. Bilo nas je desetak novinara i upravo smo se posvađali jer je bilo ili ručak ili Palmira, pa sam ja digla glas protiv ručka, jer ću izvesno naposletku jesti, a Palmiru nikad neću videti (biće da sam bila u pravu jer su je u ratu maltene sastavili sa zemljom) i onda sam s malom većinom pobedila, izašla iz autobusa, krenula da izvadim slušalice (a išla je pesma “Summer wine”), saplela se, pala, nastavila kao da mi nije ništa, popela do tvrđave, shvatila da me nešto boli, pogledala u nogu, ugledala slonovsko stopalo i odmah mi je bilo jasno da je slomljeno, prosto to znate kao kad žene znaju da su trudne.

E sad nastupaju najbizarniji problemi koje možete da zamislite kad usred pustinje polomite nogu. Dodala bih još da nisam pička i da imam sasvim solidan prag trpljenja bola (jednom su mi izvadili umnjak “na živo”) ali su mi u tom trenutku grunule suze i krenula sam rukom ka našem vodiču, tradicionalnom Sirijcu koji je počeo da se vrpolji, preznojava, gleda okolo – da bi mi saopštio kako ne sme da dotakne žensko s kojim nije u srodstvu, inače mora da je ženi, a kako da ženi mene baksuza koja ide i lomi noge, ej ljudi ja cvilim on kuka šta će da kaže ocu, uglavnom, na kraju mi je pružio ruku kao govnjivu motku i nekako pomogao da uđem u autobus. Srećom pa je naš drugi vodič bio pedijatar, školovan u Srbiji, perfektnog srpskog i on je odmah shvatio koliko je sati, pa smo se svi zaputili ka nekoj poljskoj bolnici ali bukvalno usred vukojebine i ostali i bez Palmire i bez ručka, i ne mogu da kažem da sama nisam kriva. Ipak, da me opet pitate, ponovo bih odabrala ruševine.

Ulazimo u ambulantu i opet drama – ne može muško da pregleda žensko, a nema ženskih doktora tek eto neke galame na lošem srpskom kroz hodnik i tu će se ukazati prvi u nizu mojih spasilaca – ginekolog koji je isto studirao u Beogradu, ali obratimo pažnju – ginekolog a ne ortoped, i on mi prvo ponudi da lepo zapalimo po cigaretu, pa da snimimo nogu i vidimo šta ćemo. Uglavnom, bila je slomljena i to fina frakturica, pa smo izvećali da je najbolje da mi stave longetu i ispostave nazad u Damask. Longetu mi je stavljala sestra kojoj je doktor davao uputstva iza zavese, jer opet ne može muško – žensko, mada je ovaj doca bio prilično opušten po tom pitanju, a ja sam mu toliko poverovala da sam prisatala da ostatak delegacije nastavi put a da me on odveze u hotel. Usput me je provezao kroz stari grad, jao ljudi pa to vam je kao neki antički Las Vegas, i naravno da ima palme i da je tako dobio ime, a onda je pozvao moje roditelje kojima sam uspela da doturim poruku da sam u bolnici ali da nije strašno, kasnije ću saznati da je mama toliko šiznula da je otprilike htela da proda tatu i zakupi privatan helikopter, elem, on ih je okrenuo i kazao “vaša ćerka malo polomila noga”, ovo dvoje nitroglicerin pod jezik, malo smo tu popričali – sreća u nesreći pa sam imala telefon koji sam dobila u nagradnoj igri “LIŽI PAŽLJIVO” i na njemu nekih 20.000 dinara kredita i mogla sam da telefoniram a da ne odem u dužničko ropstvo. U hotelu su mi dali najbolji apartman, bukvalno predsednički – kasnije ću shvatiti da im nije bilo svejedno što je novinar polu-državnog lista polomio nogu i bojali su se da se to ne protumači kao neki napad – doktor se pobrinuo da mi sestra svakih par sati daje injekciju protiv bolova, ma držali su me kao princezu i čak me nagovorili da onako u kolicima i sva sjebana odem na večeru u beduinsko selo, jer kad ako ne tad, gde su mi dodelili počasno mesto pored ministra policije, a majmun (pravi majmun, mali pokvaren, smrdljiv i dlakav) pokušao da mi ukrade minđušu i onda smo većali kako da se vratim u Damask, pa su mi predložili da odsednem kod jednog doktora i njegove žene dok se ne oporavim, a ja sam htela u Srbiju i insistirala sam da zovemo ambasadu i onda se pojavila druga u nizu spasitelja – naša ambasadorka Gordana Daničić koja je rekla da me vrate u grad, smeste u hotel i obezbede sve što treba dok ona ne dođe iz Jordana.

I kavez u Šeratonu je kavez

Tako sam se sutradan obrela u Šeratonu u Damasku, gde su mi opet dodelili neki kraljevski apartman, koji ja tvrdoglavo nisam htela da napustim dok ne vidim avio kartu za Srbiju, čak i kad je dolazio neki saudijski princ i hteo da zakupi ceo sprat i meni izdašno plati da pređem u drugu sobu. Dobro, možda je trebalo da uzmem pare, ali ajde sad. Na putu za Damask nisam doživela preobraženje ali smo svratili da popijemo čaj u Bagdad kafeu, gde sam umislila da sam zagubila neseser s lekovima zbog čega sam kasnije dobila ozbiljan histeričan napad, a neseser bio tipa ispod jakne. U međuvremenu sam pokušavala da ostvarim svoja prava kao osiguranika Delta Đeneralija, koji su mi na (opet lošem srpskom iz kol centra u Mađarskoj, dakle pričamo o međunarodnom pozivu) saopštili da je “gospođa prva koja je polomila noga u Sirija” i da će mi javiti šta da radim.

Prolazi tako ceo dan, osiguranje propalo u zemlju, injekcije popustile, ambasadorke još nema, a ja u međuvremenu saznam da sam u hotelu stavljena pod neki nadzor (čak su pokušali da mi uzmu pasoš, kao da bude u sefu, ali se nisam dala) i da nema šanse da tipa uzmem taksi i odem u hitnu pomoć da mi stave gips, onda sam se setila da nisam ništa jela 36 sati i poručila obiman ručak na račun ministarstva, pa kad mi se malo razbistrio mozak padne mi na pamet da je to ipak američki lanac hotela koji bi trebalo da ima rešenje za slučajeve kao što je moj. Uglavnom, nije prošlo sat, pojavio se doktor koji nema skrupule da pregleda žensko, odvezao me kod svog prijatelja Italijana u bolnicu Crvenog krsta, gde sam konačno dobila gips, vratio me nazad, obećao da će dolaziti sa injekcijama, ja srećom imala dovoljno novca (nosite keš ljudi posebno ako planirate da slomite nogu na Bliskom istoku) i sad sam mogla malo da se posvetim novonastaloj situaciji.

Dobro. Sama sam. Imam telefon i zapretila sam nesposobnom osiguranju koje ne može ni štap da mi nađe da prestane da me zove i troši kredit jer ću da ih tužim (mada su nastavili da me zivkaju na fiksni, jednako ne pomažući već me budeći ili nervirajući). Imam TV, na njemu Al Džazira i hotelski kanal koji sam naučila napamet. Interneta nema sem u holu koji mi je misaona imenica jer ne mogu da mrdnem. E da, u to vreme sam i menjala posao, i pokušavala da objasnim svom novom poslodavcu u kakvim sam se okolnostima obrela, mislim da su mi poverovali tek kad sam došla na finalni intervju sa štakama jer – priznaćete – priča u kojoj vi nekom objašnjavate kako ne možete da pošaljete zadatak za drugi krug jer ste polomili nogu u Siriji u kojoj nema ni interneta osim sajtova koje odobrava država – zvuči kao da ste malo pošašavili.

Tako sam ostatak dana prekukala, proklinjući ceo svet i sva nadležna božanstva, pa sam onda shvatila da ne znam ni kako da se istuširam, zarozala još više, pozvala mamu – mislim šta čovek drugo da uradi u toj situaciji – ona mi objasnila kako da omotam gips kesom i posle sam nervozno spavala nekih 16 sati uz redovno buđenje usplahirenog osiguranja – a nisam smela da tražim “ne uznemiravaj” od recepcije jer sam očekivala da me pozove ambasada.

Godiva i nevidljiva lisica

Zračak nade pojavio se u vidu kutijetine Godiva čokoladica u rukama sekretara ambasade koji je došao da me obiđe i kaže kako će ambasadorka brzo, pa je onda ostao da malo proćaskamo, sećam se da je bio vrlo mlad i cela situacija mu se dopala – izgleda da je konačno dočekao da radi nešto što nije slanje detašmana. Predveče se pojavila i ambasadorka, koja je srećom bila i lekar (ginekolog, ali na to smo već navikli), pa je pogledala još jednom sve snimke, terapiju, obećala da će zvati avio kompaniju da organizujemo povratak i odvukla me u ilegalni bar na vino, koje inače ne pijem, al sam rešila da malo cvrcnem, i tu smo tračarile, pile, pušile, ona sva napirlitana – kao da nosi nevidljivu polarnu lisicu oko vrata, ja sva zarozana sa pocepanim još uvek krvavim farmerkama, onda je ponovo došla i sutra i ostala pola dana i na kraju je morala u neku diplomatsku posetu, ali mi je ostavila onog sa Godivom da mi se nađe. Da ne bude baš sve idealno – ambasada mi nije pomogla ni oko karte ni oko štapa bez kog nisam mogla da se krećem – a po savetu italijanskog doktora sam morala da se krećem jer kod frakture je bolje da hodate da bi se stvarao kalus i ima tu čitava priča kako su ruski lekari posle zemljotresa u Skoplju držali pacijente u gipsanom koritu, a američki ih odmah terali da hodaju, pa pošto su se ovi drugi brže oporavljali onda se od tad fraktura leči kretanjem – ali hvala im što su mi doneli čokoladice, pravili društvo i skrenuli mi misli od crne sudbine koja još uvek nije pokazivala tendenciju da se promeni.

U međuvremenu sam se setila kako je ambasadorki palo na pamet da me upozna sa svojim sinom, takođe ginekologom, ali kao da bude spontano – tipa ja odem kod njega na pregled kad se vratim u Beograd.

Nije mi se baš svidela ideja da se odmah tako direktno upoznamo, al možda je trebalo da odem.

Sve što će tek da se desi…

Tako je prošlo par dana u kojima sam naučila napamet uputstvo za evakuaciju i sve deklaracije sa šampona, gledala kroz prozor, sitno psovala i živela za par minuta dnevno na telefonu s mojima – to je bila avantura, mama i tata, ko i svi posle rata znaju naravno ruski, pa sam im diktirala šta da kažu kad dobiju recepciju a ove molila da ih ne drže dugo na vezi već prosleđuju čim čuju broj sobe (110), pokušavala da objasnim osiguranju kako ću da ih tužim čim se vratim u Beograd i proganjala avio kompaniju koja je samo tužno ponavljala kako letova prosto nema i da daju sve od sebe ali eto i za njih sam očigledno bila egzotičan slučaj – ja stvarno ne mogu da verujem da nijedna strankinja u novijoj istoriji Sirije nije polomila nogu i poželela da se vrati kući.

Mogla sam tako beskonačno da ležim, ali da l’ su mi se smučili klub sendviči ili šta, tek poželela sam da odem do restorana i pojedem nešto na kašiku međutim – kako? Plastičan gips je težak (imala sam dva sloja) i klizav i ja sam nekako doskakutala do lifta, ali me je dole sačekao mermerni pod i šta mi je ostalo drugo nego da sednem i zarozam se kao blesava.

Tu mi prilazi konsijerž i nosi kafu – a njihova kafa je grozna, ni nalik našoj, čaj je sto puta bolji, ali kafi se u zube ne gleda, i bio je to jedan fini čika, arapska (i mnogo deblja) verzija onog iz “Zgodne žene”, sedne preko puta mene, zapali mi cigaru i pita “što plačeš?”. Ja onako sa suzama u kafi “pa polomila sam nogu, sve me boli, hoću kući, nema aviona, sama sam, hoću mamu i tatu, ne znam šta ću sa sobom, nemam ni knjigu da ubijem vreme”, kaže čika “polako, smiri se. Da ti nešto (recimo, zaboravila sam kako se zvao) Jaser kaže – sve što tek treba da se desi, bolje je od onoga što ti se desilo”. Prestala sam da plačem, mada me nije mnogo ubedio. Tek mnogo kasnije sam shvatila. Sad se preslišavam.

Pored ove životne lekcije dobila sam i kolica, jer s recepcije nisu mogli da me gledaju kako srljam da polomim i ono malo zdrave noge pa se uskoro novo prevozno sredstvo uselilo u moju sobu.

Mame nikad ne lažu

Ispostavilo se, međutim, da i za vožnju kolica treba obuka, pa sam brzo odustala, i smislila da ih koristim kao hodalicu, ali to nije rešilo problem klizavog plastičnog gipsa i mermernog patosa. Ipak smo u Šeratonu, je l tako. Ovde je vreme da vas upoznam s mojom mamom, ženom koja verovatno ima na terasi neku prangiju protiv vanzemaljaca, dakle ta se rodila spremna za vanredno stanje, kazaću vam samo da je pelcovala protiv Variole Vere a nije još ni srednju medicinsku završila, uvek sam je zezala što u tašni nosi rezervne gaće, a kad smo jednom ostale bez kofera ona pametna, ja moron, državu bih joj sutra dala da vodi, eto to je moja mamica ovako u najkraćim crtama. Imamo jedan ritual. Kad se zarozam, kad mi sve lađe potonu, ja je pitam “mama je l da da će sve da bude u redu” a ona uvek kao iz topa, još pomalo s visine, kao da prezire taj problem koji je obuzeo njeno mladunče “naravno, znaš da mame nikad ne lažu”. I uvek bude u redu. Sad je bilo vreme da se pozove krizni štab Beograd i naravno da je imala rešenje – uzmi soknicu ili čarapu, navuci na gips i štrikaj. Tako je i bilo, pa sam sledećih par dana umesto u sobi, sedela u lobiju, gde sam makar mogla da gledam u ljude umesto u neko gradilište s prozora sobe, a upoznala sam i neke farmaceute iz Belgije koji se bukvalno nisu odvojili od mene do povratka u Srbiju, inače vrlo zgodne čike, ali ja sam tad imala tridesetak i mislila da su ljudi od 45 starci – bila sam makar dovoljno pametna pa da vlasnika firme dodam kasnije na Fejsbuku, u međuvremenu vidim da se zaudovčio, ko zna, možda bih mogla sad da kapitalizujem tokom karantina “ej ćao ima li virusa kod tebe”.

Friziranje i pokušaj “bekstva”

Jasno vam je da sam se u međuvremenu malo osokololila, pa mi je palo na pamet da bih mogla i kod hotelskog frizera pošto nije bilo trika da operem sama kosu, čak ni po maminim instrukcijama. Siđem tako u salon, tek opet problem, jer je muški frizer dole, a ženski uz stepenice, ja se popeti ne mogu, a znamo već da muško ne sme da dira žensko. Ovo se rešilo uz mnogo gunđanja i poziva recepciji, da bi nekako pristali da me isfeniraju na muškom odeljenju, ali su prvo izbacili sve pripadnike istog roda napolje. Ovde moram da napomenem da je Sirija tad bila sekularna zemlja i da žene nisu hodale okolo u abajama već eventualno s maramom, a masovno obučene kao Evropljanke, i zbog svega toga mi je to “muško ne pipa žensko” bilo čudno, međutim, čak i najliberalniji su se tvrdo držali tog pravila. Tako sam dobila frizuru i ogrebala se za knjigu Džeki Kolins koja im je ostala od neke gošće i sva srećna krenula malo da dremnem (ipak još uvek primam injekcije i pijem gomilu lekova), tek u sobi zatičem ovo:

Pa kad već tako stoje stvari, zašto ja ne bih uzela taksi i krenula do suka u šoping? Pošto sam entuzijastično izložila recepciji svoj plan i zamolila da mi pozovu taksi, pogledam izraz lica recepcionera kome su verovatno naložili da motri na mene kad već nije znao da mi zapleni pasoš – i odustanem. Mislim da mu je to bio jedan od srećnijih dana u životu, ali se štrecnuo ponovo kad sam onako kljakava krenula ispred da zapalim cigaretu i da udahnem vazduh i ljubazno ali odlučno me poseo u kolica, dovezao do stola, poručio šta god hoću na račun hotela samo da sedim u vidokrugu i da budem mirna.

Sve ovo sad možda zvuči smešno, i meni je u nekim trenucima bilo, ali ne zaboravimo da: dani prolaze, meni se novac smanjuje, nema Western Uniona, kartica ni bankomata, smanjuje mi se i kredit na “liži pažljivo” telefonu, od avio kompanije ni traga ni glasa, osiguranje mi više odmaže nego što pomaže, to jest ne pomaže uopšte, a pritom sam zamolila da me niko od prijatelja ne zove da bi mi ostalo “impulsa” za hitne pozive, a panično sam se pitala da li je meni smeštaj plaćen ili će na kraju da mi ispostave fakturu – srećom bio je, ali to niko nije znao da mi kaže do poslednjeg dana kad se pojavila poslednja u nizu spasiteljki (predstavnica sirijskog minisarstva turizma) i objavila da se delegacija sa puta svile vraća po mene i da te noći polećemo u Prag – odakle mi je, verujte mi, bilo svejedno da li ću se u Beograd vraćati peške onako ćopava ako treba – a ujedno je i regulisala moje (nemale) račune.

Povratak

Ako do tad nisam znala šta znači magnovenje – eto prilike da naučim, jer mi je upravo tako prošlo narednih 36 sati koliko sam provela po aerodromima – malo mi je laknulo kad sam stigla u Prag, gde sam uspela da podmitim aerodromski hotel da mi daju sobu iako su tvrdili da su puni, pa sam malo i odspavala, noga mi se od sedenja nadula i prelila preko gipsa, a onda sam morala da pojurim i internet kafe jer sa, rekoh već, bila usred finalnog kruga za novi posao, i ne bih ja bila ja da nisam posetila fri šop i novinarnicu, ali sad je sve bilo lakše jer su mi dodelili zemaljsko osoblje da me voza. U avionu za Beograd su me smestili u biznis klasu – inače ako ste polomljeni računajte na neke privilegije, elem ja do prozora a jedna mala plava žena do prolaza i iza nas neki pokrupni crnci. Ona čita, na primer, Washington post, a ja uzela gomilicu tabloida: Star, Reveal, Heat… Fina ženica, sve vreme me gledala saosećajno, pa sam prosto osetila potrebu da joj ponudim moje časopise, koje je ona uljudno s teško skrivenim gađenjem prihvatila i na silu prelistala. Kasnije će se ispostaviti da je to bila američka ambasadorka Meri Vorlik, tata je zapazio kad sam izlazila, a ja se posle pohvalila kako sam sedela s nekom finom Amerikankom, pa smo povezali.

Uglavnom. Stigoh ja. Sad više nije ni bitno koliko je sve ovo trajalo – a nije trajalo kratko – meni je izgledalo kao da je prošao čitav život i bilo je posle još jebadica jer naravno da sam dobila državni termin za skidanje gipsa za jedno šest meseci, pa sam morala privatno, pa privatno nisu imali testeru za plastični pa sam morala da produžim nošenje još tri dana dok ne nabave, a ako ste ikad nosili gips onda znate šta su tri dana više – htela sam zapravo da kažem da sam sve zaboravila čim je odleteo u smeće.

Ostalo je malo da me žiga na promenu vremena i ostala je – zar ne – dobra priča, ali… i to je prošlo.

PS. naravno da su nastavila da mi se dešavaju sranja, i to ihajhaj, plus vidi sad ovo. Ali. Proći će. Obećavam.

FOTKU sam našla na guglu, evo izvora, poštujmo autorska prava i u vanrednom stanju