J..o li me ego

Znate kako, svi smo mi pomalo “ko o čemu, kurva o poštenju”. Da se sutra upoznamo, prekosutra bih počela da vas davim kako uopšte nisam sujetna, a istina je da nisam baš mnogo, ali nije da nisam. Ustvari, prava istina je da do moje sujete treba da se kopa baš duboko, i trpilo mi je mnogo izdržljivije nego prosečno srpsko, ali kad jednom zakačite moju sujetu ima da se spremite na 120 scenarija osvete koje, srećom, nikad ne sprovedem u delo.

Moja sujeta najviše voli da se pojavi u kategoriji opšteg obrazovanja i samo da me vidite kako mi se smeška brk dok ispravljam kustosa u muzeju ili rešavam Slagalicu na teveu. Ali, pre izvesnog vremena sam doživela nekoliko gadnih napada na moju malu ego-tvrđavu. Prvo sam odjednom pala dva ispita (u rubrici “ruku na srce”, sama sam kriva, nisam ih baš besprekorno spremila, i nisu baš dva već jedan, ali vredi za dva) a onda sam ćutala kao mulac po nekom poslovnom pitanju, gde sam ustvari bila u pravu ali sam zbog mira u kući prećutala i naravno da još uvek ručkam sopstvenu džigericu zbog toga. Naposletku, iskalila sam se na kustosu Muzeja grada Beograda, ni krivom ni dužnom, ali našao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

I tako ja sva navodno nesujetna odem do knjižare da se malo oraspoložim, kad tamo, kao da je znala da dolazim stoji knjiga koju dugo vrebam – “J..o li vas ego”, hvatske spisateljice Ingrid Divković. Međutim, ne bila ja – ja, da je ustvari već nisam šmeknula na sajmu i čim je nisam kupila znači da postoji debeo razlog zašto je nisam kupila jer na sajmu gde prođem trava ne raste i tačno znam da sam je prelistala, da mi se nešto nije dopala na prvi pogled i da sam je bez griže savesti ostavila, ali sam posle verovatno zaboravila, što je manje verovatno jer nisam baš zaboravna, ili sam nasela na silne preporuke po blogovima i eto čim sam je ugledala ruka sama leti.

Za to što nedostaje knjiga koju sam zapravo htela, ne krivim nikog osim sebe i svoje sujetice

A zapravo sam došla po desetu knjigu, međutim, sad ćete da vidite kako ego radi i protiv sopstvene volje i sopstvenog novčanika. Bila neka vrućina, subota, tek izašla još jedna splačinica “Kako zavesti milijardera”, a ja volim splačinice, i zapravo sam htela milijardera i “120 pitanja i odgovora” Vladete Jerotića jer nisam čitala nijednu njegovu knjigu, a ova mi se učinila nekako logičnom za početak, a i listala sam je par dana pre, i videla da je otvorio neke teme koje mene zanimaju iako nisam pravoslavna džamahirija, ispostaviće se – nije ni on baš toliko koliko sam mislila, i sad ne bih širila diskusiju jer je religija klizav teren na kom se ne snalazim najbolje, uglavnom, uđem u Lagunu u Ziri gde sam valjda domaća i gde ne treba da me bude sramota sopstvenog pazara, međutim, pukne mene napad(ić) sujete i tačno nisam mogla da kupim Milijardera, kao šta će ljudi da misle o meni (a prazna knjižara, plus prodavce tačno zabole šta ću da kupim) i tako ja izađem sa Vladetom i Ingrid za koju će se ispostaviti da nije loša, ali da je malo prefilozofska za moj ukus, zbog čega mi se ispočetka i nije svidela, a Vladetina pitanja i odgovori su mi se baš dopali, pa sam posle pročitala i jednu od njegovih analiza domaće književnosti i neću da se zaustavim na tome.

Tako da… na kraju sam ostala bez “Milijardera” jer sam eto htela da budem intelektualka, što bi rekla Ingrid – “j..o li me ego”.

Naslovna fotka, naravno @suvodolac