To je bilo jedne noći…

Ako me nešto nervira više nego kašnjenje, a verujte mi to nešto treba da bude mnogo gadno i gnojavo, pošto mrzim kašnjenje iz petnih žila i dubine duše, to su ljudi koji navodno ne gledaju turske serije, žutaće čitaju samo u frizerskom salonu a u kolima valjda slušaju tibetanski džez. Ja bih sve te koji se sa “Svetom” i “Skandalom” sreću isključivo pod haubom za sušenje papilotni upitala kako objašnjavaju desetine hiljada prodatih primeraka istih? Biće da u Srbiji ima mnogo više frizerskih salona nego što sam mislila… Dakle, posle kašnjenja najviše mrzim foliranciju.

U to ime, da se ispovedim: od turskih serija gledala sam Sulju i Silu. Čitam sve tabloide (i kupujem, ko će da dočeka frizera). Slušam hitove iz osamdesetih. Načisto sam mainstream. Ne volim folk muziku, eto, možda to spase moju ne cool dušu kad me jednog dana ispreslišava Sveti Petar ili drugo odgovorno lice.

Pa kad sam ovako lepo olakšala dušu, da pređemo na temu današnje priče. Nekada davno, davno pre prostačkih i banalnih romana tipa “50 nijansi” bile su Milica Jakovljević Mir Jam i Marija Jurić Zagorka. To nekad davno je bila Jugoslavija u kojoj su trgovački putnici prodavali knjige i to one debele, masne, “na metar”, a Mir Jam i Zagorka grešno i pomalo zabranjeno zadovoljstvo ženske populacije od Vardara pa do Triglava, pošto su pisale jedna o predratnoj, a druga o austrougarskoj buržoaziji, a u vreme Tita to nije bila mnogo popularna tema.

Bila je prava šmizla, kažu da je volela da “tera modu”

Već sam vam pričala kako moja mama nije bila oduševljena idejom da se ja u pre-tinejdžerskoj eri upoznam sa Mir Jam. Tako mi je propao plan da se knjiga domognem zvaničnim putem – iz biblioteke. Inače je ta moja ista mama obožavala da čita Zagorkinu “Gordanu” i otimala se sa mojim tetkama oko sledećeg nastavka, i stvarno je to bila i ostala jedna super liberalna mamica, osim što je stavila embargo na Mir Jam. Međutim, ja sam lukavo knjigu ukebala kod kumova na nekom rođendanu, iskoristila gužvu da zamolim kumu pred svima da mi pozajmi i pre nego što je moja mama uspela da me vaspitno uštine ispod stola, ja sam već čitala “Otmicu muškarca”. Kad sam jednom “slomila” mamu, pozajmila sam iz biblioteke sve što je Mir Jam ikad napisala i opsesivno pročitala u roku od par meseci, a i brže bih, međutim neke knjige, poput “Male supruge” su vazda bile kod nekog, pa se moj poduhvat zato otegao.

Osim ako niste od rođenja spavali kod mečke Božane, nemate izgovor da ne znate za Mir Jam. Ako ništa drugo, onda ste sigurno gledali makar “Ranjenog orla” na RTS-u, a i sad se prikazuju dve – tri reprize. A da li ste znali da je Mir Jam proživela nimalo nežnu sudbinu brojnih pisaca koji su silnu slavu stekli tek posle smrti, a umrli maltene u bedi? E to se desilo Milici Jakovljević, inače rođenoj sestri pisca Stevana Jakovljevića, jednoj od prvih novinarki i danas verovatno najprodavanijoj domaćoj spisateljici ikad. Koliko sam pročitala, bila je prava šmizla, živela je burno, nikad se nije udala i patila je od sindroma fatalnih ljubavi. Jedna od takvih, sa Slovencem Vitojem u glavnoj ulozi, poslužila je kao inspiracija za roman “U slovenačkim gorama”. O srpskoj Džejn Ostin pisala je Miljana Laketić, prvo u feljtonu u Novostima, a kasnije objavila biografiju “Obožavana i unižena” u izdanju Aleksandrije.

Tužno je to što je doživela. Samo zato što nije htela da se “proda”

Koja je vaša omiljena knjiga Mir Jam? Hajde, hajde nemojte da se prenemažete, sigurno ste pročitali najmanje tri, a posedujete najmanje jednu? Ako niste, dozvolite da vam preporučim – “To je bilo jedne noći na Jadranu”. Kao i obično, na mom blogu nećete saznati sadržaj knjige. Mogu malo, čisto da vam ubrzam put do knjižare (a danas knjige Mir Jam možete naći na svakom ćošku, neka izdanja izgledaju kao da sam ih ja odštampala i ukoričila, pošto je posle nekakvog skandala sa Narodnom knjigom i jedinom živom naslednicom Mir Jam, njen opus pripao svakome, pa sad svako kome zafali malo para jedva čeka da počne nova Šotrina serija da naštanca, što je pomalo tužno). Dakle, imamo dve sestre – Krinku i Lolu, oličenje finih srpskih gospođica iz srednjeg staleža, jedno letovanje i zaplet dostojan zlatnih dana Televise – koji neću da vam otkrijem, ali daću vam jedan trag – obratite pažnju na činjenicu da sestre uopšte ne liče i vozite dalje do kraja.

U ovom rasnom ljubiću imate i kavaljere i koketne dame, i udovice i pohotne raspuštenice, ima čak i seksa (opasna je bila Mir Jam), bogataša i sirotinje, a ja se najviše istopim kada čitam o “dansingu” i letnjim noćima u Kvarnerskom zalivu i odmah se vrati zvuk pribora za jelo uz miris mora, slika tate koji nekako uspe da postane najbolji prijatelj sa direktorom hotela a nismo se propisno ni raspakovali, mame koja voli da pliva ali mrzi da pokvasi kosu i mene koja gutam neki ljubić (na šta moja mama i dalje gleda sa zgražavanjem, mada, razumem je, i ja bih više volela da mi dete čita Šolohova i Turgenjeva) i zamišljam kako ću ja na tom istom moru za nekih 10 – 20 godina šetati tom istom obalom sa nekim dasom i kako ćemo da se držimo za ruke i da poručujemo sladoled na kugle… Da da, takva sam vam ja, samo mi se u medjuvremenu desio život pa sam prestala i da zamišljam i da sanjarim i otprilike gledam kako ću da preteknem od danas do sutra. Čak znam da budem i cinična prema tuđim romantičnim ispadima i sve u svemu, kad uporedim odraslu sebe i onu malu slinavu, ne dopada mi se rezultat. Uopšte.