Kraljica Ibice

Kad neku knjigu čitam duže od pet dana, to može samo da znači da mi se uopšte ne sviđa, pa je mrljavim na silu ili mi se toliko dopala da mi je žao da je završim, pa otimam od same sebe vreme do kraja čitanja. Tako se desilo sa “Sedam života princeze Smilje” Gordane Ćirjanić, koju sam svečano i sa velikim žaljenjem što se rastajemo završila jutros.

Na “Smilju” sam naletala i pre, međutim, odbijala me je korica – ja, naime, mrzim mačke a još više ljude sa mačijim glavama, podsećaju me na nekakav grozan film po romanu Stivena Kinga, koji se recimo, zove “Mesečari”, posle kojeg sam zamrzela horor žanr. Tačno znam na kojoj polici je “Smilja” stajala u mojoj omiljenoj knjižari u “Ziri” i da ne bi jedne Sandre koja mi je pre izvesnog vremena preporučila i mene koja sam sva skrupulozna kad mi neko nešto preporuči, knjiga bi i dalje sedela tamo, a ovako se trajno nastanila u mojoj biblioteci.

Smilja Konstantinović, udata Mihajlović bila je… pa pojma nemam ko je bila, iako sam obila Gugl i ozbiljno razmišljala da odem u Arhiv da vidim da li mogu da iskopam još nešto o njoj, ali sam shvatila da je knjigu napisala suviše ozbiljna autorka kojoj bi teško promakle informacije do kojih sam ja htela da dođem za jedno popodne.

Ako odete na taj isti Gugl, videćete da je o njoj napisana ova knjiga, neki će reći špijunka, neki ljubavnica kralja Petra II Karađorđevića, u jednom nedeljniku su se zapitali “ko zna šta je ta žena sve mutila i petljala”.

Ne bilo vam zapoveđeno pa isklikćite ove linkove koje sam ostavila, jer nisam baš nešto rada da vam prepričavam Smiljin, filmske adaptacije dostojan, život, međutim, da pokušam ukratko. Smilja je bila najmlađa ćerka i srednje dete uglednog beogradskog učitelja koji je pre toga ražalovan sa pozicije prote u svom mestu u unutrašnjosti, jer se usudio da protivno pravilima svoje kumče – samoubicu – sahrani po crkvenim običajima. Njegova žena Krista je bila lepotica i požrtvovana majka, i dok su starije ćerke bile prave beogradske gospođice, Smilja je bila prava mala “špiclovka” prema kojoj je otac bio posebno sentimentalan jer ga je neverovatno podsećala na njegovu živahnu majku Milku. Porodicu srećemo kako aktivno demantuje Tolstojevu tezu da su sve srećne porodice iste, dok glavna junakninja, tada petogodišnja Smilja počinje da troši jedan od svojih devet života, koliko je otac izračunao da njegova živahna devojčica, poput mačke, mora da ima.

Dalje se prepliću priče o Smilji iz ugla naratora (ja ću biti slobodna da zaključim da se radi o samoj autorki, Gordani Ćirjanić, koja je dugo živela u Španiji, gde je prvi put čula za Smilju) i epizode iz Smiljnog džejmsbondovskog života – zatičemo je u logoru kod Firence gde je pobegla od nemačkog generala koji se zaljubio u nju dok je radila kao prevodilac u štabu u hotelu Moskva, zatim u vili na jezeru Komo u prisnoj sceni sa kraljem Petrom II i onda preko Pariza do Ibice, gde je postala prava princeza lokalnog visokog društva, kada već nije uspela da titulu stekne udajom za svoju veliku ljubav. Smilja je pristala da se uda za nekadašnjeg ambasadora nepostojeće kraljevine Jugoslavije, sve da se dušmani ne dosete da su ona i kralj u vezi, ali osim prezimena Mihailović, nije dobila ništa, kralj se pomirio sa ženom, a kasnije je u Americi njegova švalerasta priroda procvetala u naručju Mici Lou.

 

Toliko o tome da neću da vam prepričavam Smiljinu biografiju.

 

Naša junakinja je na Ibici, između ostalog, osnovala i modnu marku Adlib (od Ad Libitum – pričaju da je Smilja govorila “nosi šta god želiš, dok to radiš sa stilom”) koja postoji i dan danas a modna revija Adlib je jedno od najvažnijih društvenih dešavanja na ostrvu. Da pomenem i da je radila kao novinar, pričala, pisala i prevodila na pet jezika, a na osnovu slika i opisa da se zaključiti da je bila vrlo lepa i otmena (mrzim ovu reč, ali uz Smilju dobro ide).

E sad, šta se meni desilo dok sam čitala knjigu. Moram ovako najiskrenije iz petnih žila da vam priznam da nisam ukapirala kad je i da li narator uopšte upoznao Smilju (ja sam aljkav čitač, preskačem strane pa onda kad ne mogu da povežem kopam unazad, i sada bih verovatno da me ne mrzi mogla da prelistam ponovo pa da ukopčam), patila sam zato što je epizoda sa Kraljem Petrom po mom ukusu bila suviše kratka, nedostajala mi je Smiljina živopisna beogradska porodica i da sam se ja nešto pitala knjiga bi verovatno imala 900 strana. Ali najviše mi se desilo sledeće. Ja nisam od osoba koje prave plan. Nemam “bucket” listu. Ne razmišljam mnogo o budućnosti i to ne zato što sam punokrvna njuejdžerka već zato što se plašim, pa mi je lakše da pretičem iz jednog dana u drugi. Ali, kad sam ukapirala da je Smilja svoj život okrenula naglavačke u 43 godine, nešto mi kvrcne. I znate šta radim poslednjih nekoliko dana? Tražim volonterske kampove u Gani i Obali Slonovače jer sam eto, celog života želela da idem da radim sa divljim životinjama i sve mi je nešto bilo preče. Saznala sam da mogu da ostanem od dve nedelje do godinu, pa ću da krenem skromno od najkraćeg staža, sad ću da skupljam pare za kartu i da se pelcujem i da vadim vizu i nadam se da ću početkom 2016 da asistiram u previjanju surle ili vađenju trnja afričkog ježa osim ako me ne časte nekim manje glamuroznim zadatkom čišćenja balege.

Ili se samo zanosim.

Više ne znam ni sama.

Valjda će nešto da se desi.

Volela bih da me nešto iznenadi.

Priželjkujem čudo.

Mislim da imam pravo.

Mislim da ću prestati da pušim.

Mislim da vas ovo sve ne zanima.

Ali ovo je moj blog i mogu da pišem šta hoću.

I sigurna sam da nisam jedina koja se oseća ovako.

Posle ovog haiku izleta ostalo je da vam kažem da je izdavač Vukotić media, da knjiga košta oko 750 dinara i da možete da je nađete u Delfi knjižarama.