Prva klošarka Srbije

Ja sam ovo već jednom pisala pre nego što sam rešila da počnem kraće a češće. Sad ću jednostavno da obrišem taj mučni tekst od pet – šes strana, u kom se ubih da ispadnem duhovita na temu koja mi uopšte nije smešna, a evo šta se zapravo desilo.

Moguće je da sam između deset priča o mojim doktorskim studijama pomenula da sam se ugojila kao prase. Ustvari, ne baš kao prase, jer se ne gojim lepo, već sam postala nekako – prizmatična, četvrtasta i čak počela da zavidim ženama kojima sve ode u guzicu i butke a glavica i rukice im ostanu kao grisini. Kamo lepe sreće da sam taj tip, ne bi me nikad videla ni dijeta ni pokretna traka već bih navukla neku suknju kao totica, stala na štikle i promivisala svoje tanke rukice i vratić.

I tako ja već četiri godine lažem sebe da neću da kupujem novu garderobu jer – samo što nisam smršala i što da bacam pare kad imam svoje divne “mršave” stvari – dok nisam shvatila da izgledam kao klošarka, a što je najgore, da se ljudi tako i odnose prema meni. Džaba što sam ja svoje klošarenje proglasila za stil, džaba što su te krpe koje sam nosila potekle iz najgotivnijih radnji u Berlinu (ipak sam ponešto morala da kupim jer naposletku nisam imala šta da obučem), a sad ću da vam kažem i zašto. Klošarstvo se širi kao zaraza (eto vam zašto su se hipsteri tako lako primili, mada ovo moje nije bilo ni hispterizam, već nešto… joj, grozno) i prvo zahvati garderobu, pa onda shvatite da umesto feniranja kod frizera možete da napravite neobaveznu punđu, pa se zapitate šta će vam tolika šminka… Ja nisam otišla tako daleko, i osim dronjaka i punđe sam se ipak redovno šminkala, parfemisala, mackala, ali je jedna fotka presudila da pre tri nedelje povadim sve stvari koje sam čuvala za “mršavija vremena”, dam u reciklažu (u H&M-u dobijete vaučer sa 15% popusta) i krenem u nabavku nove garderobe jer sam shvatila da ću možda smršati, a možda i neću, ali da to nije razlog da izgledam tužno u mojim tužnim džakastim džemperima i ofucanim (mada Ugg) čizmama. Rešila sam da zažmurim i na konfekcijski broj i hrabro se uputila u odeljenje za “punije”, međutim, tamo nisam najbolje prošla, jer ja nisam ni debela ni mršava već kockasto – krupna, pa sam naposletku pokupovala “normalne” samo najveće veličine. I štikle, na koje nisam stala od 2011., a ranije ne da nisam silazila, već mi je prosto bilo čudno kad obujem nešto ravno.

Šta se desilo? Naravno da su svi primetili i naravno da su mi svi rekli da lepo izgledam, a i da mi nisu rekli, znala bih, jer sam u ogledalu posle mnogo godina ugledala neku koja liči na staru mene i ta osoba u ogledalu je odjednom imala deset kila manje – a znate zašto? Pa zato što je stala na štikle i obukla crno odelo. Pre neki dan me klijenti čak nisu prepoznali, a bonus je što sam odjednom počela manje da jedem jer mi se dopalo to što vidim i sad su mi nove stvari malkice velike.

Još uvek sam daleko od svog starog, dobrog broja 38. Možda se nikad neću ni ugurati u uske kožne pantalone koje sam sačuvala kao etalon. Ali, to nije razlog da se grozno osećam u još groznijim autfitima.

Jedina loša vest je što sam načisto bankrotirala a postala nezasita – sad bih još jedne kratke čizme za ispod pantalona, velike crne naočare, cipele na debelu štiklu a zinulo mi je dupe i za suknjama koje zapravo nikad nisam preterano volela da nosim.

U to ime, evo par knjiga o transformacijama, dve su odlične a jedna ne valja ništa, što je ne sprečava da bude ubedljivo najprodavanija:

Skrupule – Judith Krantz

Judith je možda poznata “starijoj” publici jer je osamdesetih pisala knjige po kojima su snimljene vrlo poznate serije: “Osvojiću Menhetn”, “Mistralova kći”, “Princeza Dejzi”… Ja obožavam da je čitam i trudila sam se da raznim kanalima (knjižara, Limundo, buvljak) nabavim sve knjige prevedene kod nas, a “Skrupule” su mi najomiljenije, s tim što mi fali “srednji” nastavak zbog čega neverovatno patim a još neverovatnije me smara da čitam na engleskom. U “Skrupulama” imamo glavnu junakinju koja od debele Hani postaje neverovatno zgodna Bili i njena transformacija, koja se odvija u Parizu, gde je otišla da uči francuski je strašno uzbudljiva, poučna, rekla bih i inspirišuća, iako je metod mršavljenja izrazito nepopularan i efikasan: jedi malo i kreći se mnogo.

Džemajma Džej – Džejn Grin

Već sam pisala ovde, a osim da možda pogledate na sajtu Narodne knjige ili u njihovoj knjižari u Cetinjskoj, opet vam ostaje Limundo, Kupindo, buvljak. A baš bi mogla Laguna ponovo da objavi, kad već ima Džejn Grin u ponudi.

Kako biti Parižanka gde god da ste – grupa autorki

Ništa mi se nije dopala ova knjiga, a još sam pogrešno zaključila da se radi o autorkama super-zabavne “Dva ruža i ljubavnik”, međutim, knjiga je doživela svoj procvat na instagramima modnih blogerki a osim što je u tvrdom povezu nemam lepu reč, jer vas podučava da uživate u životu tako što ćete da se odreknete maltene svega. U tom smislu, “Skrupule”, koje se isto odvijaju u Francuskoj, su mnogo poštenije – Bili makar gladuje i ubija se od pešačenja, a ovde kao možete vi sve da jedete ali u mrvicama i jednom nedeljno. Jedino što možete lako da je nabavite, jer je ima u ama baš svakoj Laguni i to na udarnoj polici. Zamalo da zaboravim da me nervira i naslov, mnogo bolje bi zvučalo “Kako da budete Parižanka…” umesto “Kako biti” ali hajde, ako neko zbog nje ušao u knjižaru, ispunila je svoju misiju.