Kako da objavite knjigu i izgubite prijatelje

Mislim da sam tu i tamo stidljivo pominjala kako sam svojevremeno objavila knjigu. Ovakvu stvar bih inače, znajući sebe, raspaljivala na sva zvona, međutim, iako je volim kao majka ludo dete, isto tako je i krijem. Iskreno, sad je se već pomalo i stidim, ali ne kajem se što sam je napisala. Znate kako kažu, pametan čovek uči na tuđim greškama, pa u to ime, evo kako da ne ispadnete glupi kao ja u nekoliko lakih koraka.

Jer, da nisam bila toliko glupa i tako prepotentna, možda sad ne bih bila toliko usamljena, a jesam usamljena iako vam možda izgleda drugačije. Pa, zašto bih inače pisala blog? Da u mom životu sve curi od društva i provoda, ne biste me videli na Knjigofiliji dva puta godišnje, ma ne biste me viđali uopšte, ali ja em priznajem, em pomalo volim svoju samoću iako mrzim kad ispadnem usamljena, ali eto dešava se, možda knjiga i nije kriva, ali u odsustvu drugog dežurnog krivca – osuđena je na doživotnu kaznu.

Ta moja nesretna knjižica po imenu „Veronika, kad ideš u Veronu“ je beznačajna (iako sam je prodala u 2000 primeraka, što ne da nije malo, već mi je došlo da igram kolo na Terazijama od sreće) i tehnički loše napisana, očajno prelomljena a nije ni lektorisana, jer mi se pred sam kraj žurilo da predam u štampu, ma ne pitajte me ništa, a posebno me ne pitajte da vam je dam na čitanje jer taj film u kojem ja ponosno ispisujem „bi smo“ odvojeno na preko 100 strana, nećete više da gledate.

Nego, da pređemo na veselije teme pre nego što zaključimo s mračnim (odmah da vam kažem, kraj je tužan). Sigurna sam da, čim ste odlučili da pročitate ovu priču, izgarate da saznate kako da objavite knjigu, a potajno ste već zamislili promociju, korice, vaš intervju u Gloriji i kako će da izgleda u izlogu knjižare. Odmah da vam kažem, objaviti knjigu – ništa lakše. Mislim na sam taj čin. Ono što biva pre i sledi posle je agonija, sad ću potanko da elaboriram.

Pisanje knjige

Da biste napisali knjigu, hm, pa treba da imate nekakvu ideju šta ćete da pišete. Ja sam svoju napisala slučajno, tako što sam još slučajnije otišla da radim u Italiju umesto koleginice koja je saznala da je bremenita, i odande se besomučno dopisivala s prijateljima, a kad sam se vratila u Srbiju, htela sam da imam sve mejlove na jednom mestu, pa sam ih iskopirala u Word, shvatila da ima više od 100 strana teksta, i tako sam došla na ideju da od te prepiske napravim knjigu.

To vreme provedeno u Italiji ima da pamtim kao najlepši period svog života jer sam prvi put otišla na tako dug put sama, nisam imala ni nešto para, pa sam morala da se snalazim, obišla zemlju uzduž i popreko, prvi put letela low costom, smršala 10 kg iako sam jela kao izgladnela anoreksična puma, overila od kulture i umetnosti, naučila čak i koju na italijanskom, a sve vreme sam bila smrtno zaljubljena u nekog za kog sam verovala da jedva čeka da mu se vratim. Ovde već možete da naslutite tužan kraj. Međutim, nisam se samo šetala po Venecijama, Veronama, Rimovima već sam morala i na posao, a na poslu mi je bilo smrtno dosadno, pošto Italijani nisu baš isekli vene da mi povere neki kapitalan projekat, tako da sam najveći deo vremena provodila kucajući mejlove u kojima sam naširoko vezla o Italiji. A jako sam se trudila, i sve sam potanko opisala, od javnog prevoza, preko galerija, do restorana, pa ti moji mejlovi možda nemaju posebnu književnu vrednost ali ih se Trip Advisor ne bi postideo.

Da rezimiramo, za pisanje vam dakle treba: tema i vreme. Sigurno da inspiracija ne može da odmogne, međutim, meni nikad nije bila potrebna, dakle, ja sednem pa čukam do iznemoglosti, i na kraju ispadne nešto. Ne može da odmogne ni čitanje, a presudna je odluka. Nemojte da planirate, već sedite i pišite, pišite, pišite, pa će da vam bude žao da prestanete kad proizvedete 30 strana, pa će to da vas osokoli da nastavite i eto vama rukopisa s kojim ste spremni da se blamirate i ponižavate dok ga neko ne objavi.

Koliko traje pisanje knjige – ne znam, ja sam moju takoreći završila za par meseci, pa onda stala, pa nastavila posle dve godine. Ovo zaista zavisi od toga koliko imate vremena i da li radite ili studirate ili hvatate zjala (mada vam tad nije ni do čega, a kamoli do knjige). Mislim da su za pristojnu knjigu potrebna najmanje tri meseca svakodnevnog rada, pod pretpostavkom da ste pre toga dobro istražili i pripremili se za temu o kojoj ćete da pišete.

Ima još jedna stvar. Iako zagovaram pisanje na silu (ako budete čekali da vam “dođe” nikad nećete ništa napisati), morate da imate priču koja kopa nogama i rukama, vrišti i zapomaže da izađe napolje. Ako vas kljuca posred mozga i ako ne možete da spavate i ako se osećate kao da će svakog časa da iskoči kao u filmu Alien, to je pravi trenutak da zaposednete tastaturu.

Ne mogu da vam kažem bog zna šta o tehnikama pisanja, ja ni ne znam šta je to, pišem onako kako mislim da treba, osim što sam usput „krala zanat“ od kolega po redakcijama, nikad se nisam školovala za pisca, i ponovo ću da vam oplavim vrat činjenicom na koju sam toliko ponosna da moram stalno da je pominjem – ja sam mašinski inženjer, završila sam prirodno – matematički smer u gimnaziji i ako ćemo da uradimo amamnezu mog obrazovnog pedigrea, nemam ništa što bi me kvalifikovalo u pisce, pa ipak, objavila sam onoliko tekstova, što zabavnih, što stručnih, knjigu, pardon, dve, kolumne, putopise, reportaže, intervjue… Međutim, pomno pratim šta ostali pišu, proučavam pravopis, gramatiku, rečnik, trudim se da proniknem u strukturu knjige i možda zaista nisam bogom dana da održim predavanje na odseku za dramaturgiju, ali nisam ni načisto beskorisna, jer, da vam još jednom oplavim vrat, mnogo sam čitala, pa se nešto i naučilo.

Hoću da kažem da ako ne znate kako da počnete, da li da stavljate poglavlja ili podnaslove ili da izručite sve odjednom, pogledajte kako to rade drugi i onda uradite kako mislite da treba. Nisam ljubiteljka eksperimenata, tipa, hajde da pišemo bez tačaka, zareza i sličnog, hajde da knjiga počinje na kraju i da likovi budu anagrami i osmosmerke koje otkrivaš kroz QR kod umetnut iza klapne korice… Mislim da ovakve besne gliste mogu da priušte samo novi južnoamerički pisci, od kojih se valjda i očekuje da tako nešto napišu, ali ako je Dostojevski stavljao tačke i odvajao pasuse, ima da ih odvajam i ja.

Čitala sam negde da mnogi napišu naslov na kraju, a ja ne mogu da počnem bez toga, srećom, pa izručim naslov brzo i relativno lako, a ako ga nemam, to znači da priča možda i nije vredna pisanja, i možda je bolje da odustanem. Ja sam ovo predstavila kao neki ležeran proces, a ustvari u meni već dve godine skakuće knjiga koju nikako da počnem jer mi se ne dopada naslov koji sam odabrala (radni: „Tu si“), deluje mi pomalo vesnodedićevski, i kako stoje stvari nikad je neću ni napisati ili možda čekam kraj a možda je kraj već i bio ali nikad ne reci nikad. Uf, nisam nameravala da otvorim još jednu tešku temu, kad je ova u kojoj sam se obrela već dovoljno gadna.

Objavljivanje knjige

Hajde da pretpostavimo da ste napisali, da ste dali nekome da pročita, da ste angažovali lektora da počisti teren za vama, da ste napisali posvetu i zahvalnicu… Pred vama su dva puta:

1. da pošaljete svoj rukopis u neku izdavačku kuću i da se nadate da će vas makar pozvati ako ne i ponuditi lukrativan honorar za prvi tiraž od 5000 primeraka u tvrdim koricama
2. da objavite knjigu sami samcijati.

Nemam pojma kako to ide sa izdavačima. Nikada nisam ni pokušala. Nisam imala ni srca ni živaca da svoju „Veroniku“ prepustim milosti i nemilosti urednika (za koje legenda veli da su na tom mestu zato što nisu uspeli kao pisci, pa logično mrze iste), i tako sam odabrala teži put – da je objavim sama.

Da se preslišamo šta vam treba:

• gotov rukopis
• lektor
• dizajner koji će sve to da prelomi, napravi korice
• štamparija
• jedan primerak rukopisa sa koricama koji ćete odneti u Narodnu Biblioteku i tamo će vas zavesti kao pisca (ovaj primerak može da bude urađen na najobičnijem štampaču)
• pare ili neko ko toliko veruje u vas da investira
• advokat ili neko ko se razume u ugovore, autorska prava i slično.

Meni se zadesilo da sam u vreme kad sam odlučila da objavim knjigu radila u izdavačkoj kući, međutim, mi smo objavljivali novine, a ne knjige i pojma nismo imali o tome, ali sam na jednom mestu imala: dizajnere, prelamače, lektore (čije usluge, nažalost, nisam iskoristila), štampariju, distribuciju. Međutim, nije teško da sve ovo organizujete i sami, udrite po guglu i očas posla ćete okupiti tim, pod pretpostavkom da ste spremili pare, jer ništa nećete dobiti mufte. Pod parama mislim na dosta para, nekoliko hiljada evra. I da palite sveću da na kraju od prodaje zaradite toliko da vratite dug, jer se sigurno nećete obogatiti.

Ja sam štampala u inostranstvu, jer je tako bilo jeftinije, a pošto sam štampala veliki tiraž odjednom, sigurno sam uštedela najmanje 50% u odnosu na štampu na domaćem terenu. Ima sad tu začkoljica i začkoljica, trebalo bi da imate i nekakvu firmu (ja sam sve uradila preko Izdavačke kuće Burda u kojoj sam bila zaposlena), treba da osigurate i magacin osim ako se niste već dogovorili za distribuciju – nemojte da mislite da je to jedna kutijica koju ćete da stavite na terasu – knjige su kabaste i teške, i zaista je najbolje da pre nego što uđete u ovu priču imate dogovor (još bolje – ugovor) s nekim distributerom, koji će da se aka sa špedicijom, magacinima i sličnim za procenat od prodaje. U mom slučaju – to je bio Polydor iz Beograda. Knjige sam distribuirala po kioscima, dogovorili smo se koje ćemo regione da pokrijemo, gurnuli jednu količinu na more, i prodalo se iako sam ja htela da umrem od treme i samo sam obilazila trafike da vidim da li je iko kupio.

Možda je ipak lakše da odete u izdavačku kuću. Zavisi koliko vam je stalo. Hoćete da brzo omirišete sopstvenu knjigu – objavite je sami. Nećete da dugujete, da izigravate kurira, da pomerate regal… idite kod izdavača.

Promocija

U moje vreme analognog PR-a, to je ovako izgledalo:

• sastavite spisak novinara
• potrudite se da se upoznate sa njima i tako pripremite teren
• pošaljete im, ili lično odnesete knjige plus fotke i kratko saopštenje na disku kako biste osigurali da će u nedostatku sadržaja posegnuti za vašim, unapred pripremljenim (a novinari vole kad im neko sve posluži)
• ekstravagantnija varijanta: napravite promociju i koktel (kao ja)

Danas su vam mogućnosti obilnije, još ako gospodarite fejsbukom i tviterom – gde će vam biti kraj. Ipak, ne potcenjujte analogni PR, jer lepa reč, ručkić i poklončić i gvozdena vrata rubrika otvaraju.

Da li da poklanjate knjige? Da, da i da. Koliko god vam se činilo da će to umanjiti vrednost vašeg dragocenog literarnog proizvoda, ovo je način da je više ljudi pročita, pa da to i podeli sa svojim prijateljima, nahvali na nekom forumu… Vaistinu, niko ne zna za vas, još manje da pišete knjige, a poklonu se u zube ne gleda i što je više knjiga na slobodi, veće su šanse da ih neko pročita. Posle kad se uobrazite i proslavite, slobodno nabiflajte cenu. Mada, ja se uvek užasno neprijatno osećam kad odem na promociju knjige gde me dočeka štand sa fiskalnom kasom.

Dan posle

Je l’ sam vam rekla da će da bude tužan kraj?

Dakle, završila se promocija, ja izašla i u novinama i na televiziji, knjiga prodata, ništa nisam zaradila ali nisam ni bankrotirala, i tako sva srećna odlazim na more i s mora nazad na posao i dobijam kolumnu u dnevnoj štampi i mršava sam i srećna sam jer sam tom knjigom konačno zatvorila poglavlje sa jednim dušmaninom koji je voleo da me ne voli… Ne znam koliko sam tačno dugo širila prepotenciju i uobraženost ali znam da, kad sam se udostojila da se spustim na zemlju – imala sam šta i da zateknem. Prizor kao kad američki predsednik drži govor posle nuklearne katastrofe ili invazije vanzemaljaca, kao u epizodi „Zemlja posle ljudi“, dakle, ja sama samcijata, nema ni dušmanina ali ni prijatelja, gde dolazimo do najvažnije lekcije iz pisanja knjige:

Ne bavite se tuđim životima, osim ako nisu izmišljeni.

Promenite imena, izmislite okolnosti, pitajte za dozvolu… Šta god da radite, nemojte da objavljujete priče svojih prijatelja, ma koliko izgledale naivno, a ja sam se čak drznula da opisujem tuđe raskide i stvarno sam ispala glupača i tako sam lepo ostala bez svojih najdražih drugara u životu, koji su ujedno i protagonosti moje nesrećne knjige.

Da živim još 100 godina i da im se izvinjavam svakog dana, ne mogu dovoljno da se izvinim. A nemam ni priliku, jer, iako nije da baš ne pričamo (a nismo pričali jedno vreme), to više nije to, i ja sam kriva a još više kriva zato što nisam uvidela da sam kriva. Joj koji sam bolid ispala.

A ovo što sam odlučila da vam ispričam je još romansirana verzija. U stvarnosti je to bilo mnogo, mnogo gore. Recimo da moj život posle te Italije i te knjige nikad više nije bio isti – and not in a good way (uf, što mrzim da ubacujem engleski, ali nemam bolju frazu da opišem entropiju koja je nastala). Ali, nisam još uvek spremna da vam ispričam necenzurisanu verziju. Isto tako sam sigurna da nikad neću napisati nastavak, ne, ne, koliko god da bi bio poučan za naivne, umišljene budale kao što sam ja bila.

Sve ovo se dešavalo pre više od 10 godina. Sad nisam ni toliko naivna, ni takva budala, prestala sam da čapkam kraste i nekako sam skupila svoj polupani život na jedno mesto. I srećna sam, onako. Davim se u knjigama i putujem kao blesava i pišem li pišem i sad su me uhvatili pundravci da moram da naučim da fotografišem i bakćem se mojim čudovištem od papagaja i radim i volim svoj posao i imam nove prijatelje i nikad ne biste rekli da meni dlaka s glave fali i možda je bolje da tako i ostane.

Obećavam da sledeća priča na Knjigofiliji neće biti depresivna kao ja.

PS. Iako sam se ispovraćala po sopstvenoj knjizi, samo da vam kažem da, ako joj se oprosti pravopis i kičast format, uopšte nije loša, čak je vrlo zabavna. Ali, ukoliko niste u mojih 2000 kupaca, bojim se da nikad nećete saznati.