Kako da putujete kad nemate s kim

Ili nećete, što je u mom slučaju verovatno tačnije. Ja nisam baš neki svetski putnik, pošto poslednjih sedam – osam godina putujem samo u Nemačku, ali pre toga sam, što zbog posla, što zato što sam htela, proputovala malo po Evropi i Bliskom Istoku, desila mi se svaka pizdarija koja na putu može da se desi (od gubljenja kofera, pobeglog aviona do slomljene noge), tako da, imala bih šta da kažem, ali da krenemo redom.

Ideja da pišem o solo putovanjima pala mi je na pamet jer dugo nisam pisala, a piše mi se o nečemu što volim, a kako je ovo blog o knjigama, kupila sam nedavno Laguninu “Sedam mora i tri okeana”, putopise Jelene Dimitrijević, ili, kako kaže izdavač “prve srpske svetske putnice”, nastale tridesetih godina prošlog veka (za mene je prošli vek još uvek devetnaesti, jer sam rođena u dvadesetom, ali ovde govorimo o 1930. plus minus koja). Bilo bi lepo da kažem da sam pročitala, ali nisam, malo sam je načela, međutim, bila mi je naporna jer je sva u nekim praistorijskim izrazima, mada ću se izvesno potruditi jer je Jelena obilazila sličnu trajektoriju kao ja (Italija – Egipat – Sirija), a posebno me fasciniralo što je imala pedesetak godina kad se otisnula na put, što je i u ovom našem, dvadesetprvom veku čudno, a možete da zamislite kao je bilo pre skoro sto godina.

Pa sam onda rešila da napišem kako da putujete sami bez griže savesti i da se pritom super provedete, jer, možda nemate s kim, možda ste jednostavno vuk samotnjak, a šteta je da provodite godišnje odmore u tržnom centru samo zato što još uvek nije društveno prihvatljivo da samo žensko paja po belom svetu. Prvo što treba da uradite je da odlučite da krenete i da vas baš bude briga šta će ko da kaže ili da misli. Ovaj korak ujedno je i najteži, pa predlažem da ga utemeljite tako što ćete odmah da kupite avio kartu, da vam posle bude žao što će da vam propadnu pare ako otkažete. I to baš avio, jer nije tolika šteta ako uzmete autobus ili voz. Naravno, pretpostavka je da znate gde ćete da idete, a ako ne znate, predlažem da vam pomognu vikend promocije na fejsbuk strani AirSerbia, gde uvek možete da nađete vrlo povoljnu kartu koja će da vas izađe maltene isto kao da putujete low cost kompanijom i unosite prtljag. Zašto baš AirSerbia, koja me ne plaća za ovaj tekst? Pa zato što imaju najviše direktnih letova iz Beograda, a kako vam je ovo prvi put da putujete sami, verujte mi da nije zgodno da se potucate presedajući, to ostavite kad već steknete malo iskustva i drugo, ne manje bitno, kad idete direktno manje su šanse da vam zagube (ili pu pu daleko bilo izgube kofer) pa da umesto u šetnju odmah idete da kupujete gaće i četkicu za zube. Kad smo već kod toga, direktno ili indirektno, predlažem da svakako nosite ručni prtljag sa nekim najosnovnijim stvarima (veš, punjači, lekovi, nešto da se presvučete… obazrivo sa kozmetikom jer preko 50 ml ne može u ručni) i sve to lepo spakujete u onaj koferčić koji može u avion, čisto prevencije radi, a dobro će vam doći dodatna torba u povratku ako recimo idete u šoping.

E da, ovde nećete saznati ništa o turističkim agencijama, zato što, pa prosto ne koristim njihove usluge i ne znam, a mislim da ćete svakako da prođete jeftinije u “sam svoj majstor” aranžmanu. Još jedan argument protiv turističke agencije. Moguće da će vam ipak biti malkice ili malo više neprijatno što ste sami na putu, a sa agencijom ste u nekoj grupi gde malograđanski pogledi i nagađanja ne mogu da vas zaobiđu. Kad ste sami, možete da se pretvarate da idete službeno ili da se ne pretvarate uopšte, ali šanse da vam neko zagorča put neumesnim pitanjima su male ili nikakve.

Znači, opredelili smo se za regularnu avio kartu jer naposletku košta isto kao low cost (kad saberete prtljag i transfere tamo vamo, jer low cost često staje na nekim aerodromima u vukojebinama), sada treba da vidimo za smeštaj. Ja koristim booking.com ili rezervišem direktno na sajtu hotela, ne sečem vene za airbnb jer, šta znam, nisam se baš najbolje provela jednom kad sam probala, što naravno ne mora ništa da znači, uostalom, nebitno je, već je bitno da prilikom rezervisanja proverite na Trip Advisoru kako se kotira, fotke gostiju, komentare itd, pošto zna da se ispostavi da ima strašno visoku ocenu, a saznate iz komentara da je zapravo na četvrtom spratu zgrade bez lifta. Da biste rezervisali treba vam kartica, može i ona za internet plaćanje, i ja uvek gledam da rezervišem hotele koji nude besplatno otkazivanje do dan pred dolazak, mada neki daju i na dan dolaska do recimo 18h. Videćete i sami da nema drastičnih razlika u ceni između dvokrevetne i jednokrevetne sobe, i zato mi nije jasno zašto agencije traže enormnu doplatu za jednokrevetnu, uglavnom, iz mog iskustva ta razlika ne prelazi 10 do 20% a kod agencija ide od 30 do nekad čak i 50%. Hoteli su divna mesta koja će da vam ispune mnoge želje samo ako lepo pitate, tako da ja uvek napišem šta bih volela u onoj rubrici additional comments, tipa “sobu s pogledom na dvorište” itd, i u većini slučajeva to i dobijem. Još ako se kojom zgodom poklopi da vam je rođendan, obavezno im nekako to provucite kroz uši, i smeši vam se minimum kolač ako ne i neki opipljiviji poklon.

Ne bih vam preporučila da uzmete neki hotel daleko od centra zarad uštede. Prvi put ste sami negde i zgodnije je da vam sve bude blizu, posle kad se malo osokolite, uzimajte i šator ako želite, ali za prvi put bolje je nastupati malo opreznije. Ako vam sredstva dozvoljavaju, uzmite neki poznatiji brend hotela, ja recimo odsedam u Motelu One skoro uvek, a to vam je nekakav low cost hotel ali izgleda kao da ima četiri zvezdice i mislim da sam već pisala o tome, pa da ne davim, koga zanima, izguglaće.

Šta da ponesete? Ako idete u šoping ili u neki veliki grad, ne mnogo. Svuda vas čeka H&M, Primark ili C&A ako vam baš zafali nešto, tako da će vam dva para pantalona, nekoliko gornjih delova, jakna, cipele i patike (obavezno ravne, umrećete u štiklama ili platformama), veš, osnovna šminka, parfem, malo kozmetike (sad svaki hotel ima i gel za tuširanje i šampon i sapun i fen) i pidžama biti više nego dovoljni, naravno ako idete da se šunjate, ako ćete da se modirate, onda ponesite sve, ali malo je bezveze jer treba negde staviti plen, a pretpostavljam da onaj ko voli da se modira voli i da šopinguje a u avion ne možete da unesete više od 21 kg a da ne platite, pa računajte da li vam se isplati da terate modu na putu. Već sam pomenula, ali da ponovimo: lekovi, neki flaster, olovka, naočare, beležnica, punjači, ja vucaram i jastuče bez kog ne mogu da zaspim ali je baš maleno pa ne zauzima mnogo mesta, nemojte da se nervirate ako iz cuga ne uspete lepo da se spakujete, pošto je to veština koja se stiče, prvih deset puta obavezno vučete 90% stvari koje vam nisu potrebne, a posle se izveštite, pa možete da se spakujete i u ručnu torbicu.

Pitanje svih pitanja – mape i turistički vodiči da ili ne? Ja volim da ponesem, iako u svakom iole civilizovanom mestu imate sto puta veći izbor nego kod nas u knjižarama, mada sve češće hvatam sebe kako koristim isključivo TripAdvisor i Google mape, ali neće da se bace ni ove offline posebno što smo pošli od pretpostavke da idete negde prvi put. Preporučujem DK top 10 vodiče.

Hrana i piće. Možete da uzmete doručak u hotelu, posebno što je u većini slučajeva uključen u noćenje. Ja, međutim, uvek zamišljam kako ću duže da spavam, što se nikad ne desi, pa zato i ne uplaćujem doručak već se snađem ili s nogu ili uveče kupim nešto da napravim sendvič. Ne volim da na putu trošim mnogo na hranu, pa se uglavnom hranim na ulici ili u samoposlugama, gledam da probam lokalno ali nisam imuna na Starbuckse i McDonaldse. Retko ali baš retko odem u neki restoran, više volim da se zavlačim po Aldiju ili kioscima, gledam gde sede lokalci pa idem i ja, i vučem flašetinu vode iako obično dehidriram jer mi klozet baš nije usput, mada su vecei po tržnim centrima u inostranstvu obično čisti jer se – plaćaju. Ako hoćete da piškite u Starbucksu morate nešto da kupite i onda čuvajte račun jer im je sve češće šifra za wc neki kod sa računa.

Kretanje. U svakom gradu imate višednevnu kartu za prevoz koja obično donosi i neke popuste za muzeje. Bilo kako bilo, kupite je, jer su strani ridžovani iako nevidljivi, surovi i kazne idu od 50 evra naviše, a uvek možete i peške ili uberom, taksijem… Prevoz je stavka na kojoj, kao na hrani, ne volim da se razbacujem, pa uglavnom koristim javni ili pešačim. Uvek sačuvam koju crkavicu za taksi do aerodroma, posebno kad krećem rano, pa je diskutabilno da li autobusi uopšte rade.

Internet i telekomunikacije. Besplatan wi fi imate svuda, sigurno u Starbucksu, u hotelu… Ponekad je i javni. Ja obično aktiviram i “travel sure” tarifu koja mi omogućava jeftiniji GSM pošto se uvek nađe neko da me zovečim pređem granicu, iako mi telefon u lokalnom saobraćaju ćuti danima. Ne zaboravite da isključite data roaming. Možete i da ne koristite telefon, mada ja ne mogu bez istog, jer tu su mi mape, fotke… sve. Posebno mi bude koristan u šopingu kad nisam sigurna da li mi se nešto sviđa ili hoću ponovo da probam, pa onda lepo to fotkam i analiziram pred spavanje.

Jezik. Engleski će da posluži čak i u Italiji, Francuskoj i Mađarskoj gde izgleda kao da niko neće ili ne zna da ga priča. A možete i rukama i nogama. Hoću da kažem nemojte da vas (ne)znanje jezika spreči, začudili biste se koliko možete da objasnite pantomimom, tako da… taj izgovor ne pije vodu. Nije loše da savladate i par lokalnih izraza ali… ako se baš ne snalazite, ukucajte na google translate i pokažite šta vam treba. Ima i aplikacija u kojoj aktivirate kameru, “skenirate” to što ne razumete i ona vam automatski prevodi, dakle ne morate ništa da “ukucavate”.

Aktivnosti. Pa vidite, ne bih vam se mešala. Ja recimo, volim da putujem u isto mesto nekoliko puta, pa se onda prvi put potrudim da obiđem sve što stignem, da me posle ne grize savest kad dođem u šoping, a volim šoping više nego ‘leba da jedem. Tako sam bila u Rimu jedno 11 puta, u Berlinu prestala da brojim… Prvo se temeljno pozabavim kulturom, istorijom, umetnošću, često namenski odem samo zbog neke izložbe, ili obilazim neke bašte, knjižare… Uvek ostavim nešto da imam i zbog čega da se vratim, tako recimo u Rimu nikad nisam otišla u Musei Capitolini, a u Berlinu sam ostavila Museum für Fotografie i Neues Galerie za posle. Mnogo volim i da sedim i gledam u ljude ili da besciljno šetam ili da izjamim bajs. Ili kupim novine pa pijem kafu i čitam, ok, to mogu i u Beogradu, ali zamalo, jer sam retko kad slobodna usred radnog dana ili se jednostavno osećam kao budala pošto ovde retko ko sedi sam, što je preko skroz normalno. Jednom sam ostala u Nemačkoj prilično dugo, pa sam znala da odem na aerodrom i posedim malo tamo, zato što prosto volim da blejim na aerodromu, mada sad to nije baš pametno jer mogu da pomisle da ste pu pu daleko bilo neki terorista. 

Upoznavanje i druženje. Neke od najzanimljivijih ljudi sam upoznala na stepenicama, u vozu, u muzeju… Od jednog vremešnog bogataša Dalmatinca s kojim sam čekala da njegova žena – manekenka izađe iz Fendija gde je pustošila njegovu karticu, preko Barbare iz Atlante kojoj sam pokazivala Veronu do jednog Kanađanina s kojim sam išla u Crkvu Svetog Petra u lancima i budala ne dadoh mu nikakav kontakt, budala…, Manfreda koji je znao sve o Srbima i Srbiji… Stjuardese koja mi je kupila kišobran u Trevizu pa smo posle išle da izabere burmu… Sa svima sam slučajno počela da pričam i svi smo se rastali bez patetike, velikih reči i obećanja da ćemo se obavezno videti, osim Barbare koja i dalje planira da me uda za svog sina koji služi vojsku negde u Evropi. Ako idete u neki hostel (što nisam inicijalno ponudila kao opciju jer nikad nisam bila pa i ne znam), verovatno ćete upoznati još više sveta, ali eto, nisam nadležna za temu hostela.

Ako ste usamljeni… Pa nije ni to loše, uostalom, ne odlazite na dve godine već na par dana, možete vi to, ako baš hoćete da svisnite, eno skajp, eno vajber pa zovite Srbiju koliko god hoćete.

Šoping. Ovde mogu da otvorim poseban blog, ali, recimo da je dobro da znate da u većini zemalja imate pravo na tax free, koji vam pripadne nakon što potrošite određenu sumu (u Nemačkoj 25 evra a u Italiji 170 evra) ali u jednoj radnji, i možete da tražite na kasi, dobićete nekakav formular koji ćete da popunite pre nego što odete na carinu (ako idete avionom, informišite se pre polaska gde se nalazi šalter za tax free, jer morate da ponesete sav prtljag, što će reći da ovo morate da završite pre nego što se čekirate). Obično dobijete novac odmah, daju vam ili keš ili vam uplate na karticu (što je povoljnije jer vam kod keša uzmu neku proviziju) a ako ne može, onda formular koji vam je overila carina ponesete pa podignete u Beogradu, bilo je ranije u Rajfajzen banci na Topličinom vencu, sad verovatno ima još negde. Nije beznačajna suma, ide od 10 do 14 posto na iznos računa. Dobro dođe da kupite neku čokoladicu ili suvenir na aerodromu.

Bezbednost. Pokušajte da ne izgledate kao turista, pazite tašnu, novčanik, telefon… Ako se izgubite, pitajte, ili svratite na recepciju najbližeg hotela, nemojte baš da idete na neka mesta za koja na internetu kažu da nisu bezbedna, i bićete ok. Gledajte da uvek neko zna gde ste odseli i otprilike gde ćete da idete. Ja se obično čekiram na Swarmu, što nije dobro za bezbednost mog stana u Beogradu, ali nije loše jer gomila mojih prijatelja može lako da sazna gde sam tog dana bila ako mi se nešto, daleko bilo dogodi. Par puta sam se našla u nekim neugodnim situacijama, od toga jednom polomila nogu, jednom potopila pasoš… tako da, nije da baš ništa ne može da vam se desi, i da, vrlo važno, šteknite neku paricu van novčanika da vam se nađe, zlu ne trebalo.

Ako sam vas ubedila da probate, sad vam je idealan trenutak, nije još zima, ide onaj neki državni praznik i biće produžen vikend u novembru, oni srčaniji mogu da pokušaju i da sami dočekaju Novu godinu negde, mada je to baš depresivno, nisam probala, iako se ne sečem za dočecima, ali sam jednom igrom okolnosti bila sama u hotelu (iako sam putovala s prijateljima koji su bili u drugom) i malo je tužno.

Ja se spremam za svoj tradicionalni rođendanski odlazak u Berlin, naravno, sama, to je moj poklon od sebe, i tamo ću da se odvedem na izložbu Hjeronimusa Boša i u šoping i u Starbaks i na stanicu Zoo i u knjižaru Dussmann i na doner kebab i na Haribo bombone i u park i na buvljak i crkoh od sreće iako još skoro trideset puta spavam. I biće mi malkice smor kad ne bude imao ko da me povuče za uši, ali… navikne se čovek da ga niko ne vuče za uši. Ako me razumete.

Fotka, kao i obično – Suvodolac.