Pre neki dan sam čitala odličan tekst o tome kako nove navike treba stvarati polako ali redovno. Autorka je, na primer, svakog dana po pet minuta učila francuski, i kaže da je za godinu dana naučila 41% (ako to uopšte može tako da se meri), pa je onda čitala samo jednu stranu knjige pred spavanje i uvećala broj pročitanih skoro tri puta u odnosu na 2013, onda počela ranije da ustaje, sad se sprema da trči… Njen zaključak je da treba sebi da stvorite najbolje moguće uslove: instalirate aplikaciju za učenje jezika na mobilni, stavite knjigu pored kreveta, spremite uveče opremu za trčanje – jer kad vam je sve pri ruci, veće su šanse da ćete da krenete. Takođe, zagovara kvantitet – ako nešto dovoljno ponavljate, pre će vam postati navika nego kad se trudite da uradite savršeno.
Ja sam uvek bila protiv megalomanskih ciljeva i ovo njeno mi se čini skroz ok, s tim što ja doktor nauka odustajanja i prosto se pitam kako sam ikad išta uradila u životu – stvarno mi nekad nije jasno. Ali, sad sam na raskrsnici to jest raskrstilici sa svojim lenjo-letargičnim načinom života, i u to ime sam rešila da se kurtališem gomile započetih knjiga koje mi stoje pored kreveta, jer čim ih odmah nisam završila, znači da se nismo baš našle, tako da sam ih uselila na policu i (znajući sebe, a makar mi poznavanje sebe ide od ruke) verovatno se nikad nećemo videti osim kad brišem prašinu. Tako da… Nisam još isplanirala svoje petominutne ciljeve, ali sam makar priznala sebi da nikad neću pročitati “Korekcije” pa mi je malkice lakše.
Bilo je je još, nisu mogle da stanu u fotku
No Comments