Kod veselog Nemca

Ažurirana lista stvari koje ne podnosim: kašnjenje (pa deset mesta praznih), kad se ne javljaju na telefon (čemu li im samo služi?), vrućina, riba (u svojstvu hrane), “pipači” i “unosači u facu”, galama, i počasno mesto van svih konkurencija: predrasude u timu sa uopštavanjem i etiketiranjem.

Kad kažemo Nemac, šta vam prvo pada na pamet? Debeljuškasti rumeni pivopija u “edelvajs” kostimu s tregerima? Hladnokrvni bezbojni ljubitelj mercedesa koji više glanca kola nego što mazi rođeno dete? Nema trećeg? Pa naravno da nema kad smo ogrezli u predrasudu prema narodu koji volimo da mrzimo, ali ih u isto vreme neverovatno poštujemo i “kad Švaba to napravi” onda je napravljeno.

Volela bih da, kao samoproklamovani germanofil, mogu da pobijam stavku po stavku iz gornjeg navoda, ali sretala sam i trbušaste pivoljupce i dosadnjakoviće koji imaju papuče za kola kao i hiljade živopisnih ljudi van svakog kalupa, jer Nemačka je prava kosmoplitska zemlja, koja zbog svoje loše reputacije pazi da vam ne fali dlaka s glave i možda čak i preteruju u tome.

Međutim, ima jedna predrasuda kojoj sam i ja podlegla – a to je da su Nemci operisani od humora. Kad pogledam, nikad mi ništa u vezi sa Nemačkom nije bilo smešno, nisam znala, niti sam mogla da znam da Nemci i humor shvataju ozbiljno, kao što lepo kažu u urnebesno smešnoj knjizi “A Xenophobe Guide to Germans”:

“The Germans take their humor very seriously. It is not a joking matter”

Ima još pošalica na tu temu, koje nisu baš ni preterano smešne, kao na primer:

“The worst EU scenario? “the English cook, the Italians make the cars and the Germans crack the gags.”

A onda se ja bacim u istraživanje i pronađem doktorsku tezu na temu “Gete i humor” u kojoj naširoko (i naravno, vrlo ozbiljno) objašnjavaju kako je nemački humor direktniji, manje ironičan, na dužem štapu i ne preterano surov u poređenju sa npr. britanskim. Nije me mrzelo da pročitam “abstract” od 19 strana iz kojih sam saznala da je Gete zapravo bio veseljak i spadalo, međutim, životne okolnosti su bile takve da je čovek prosto rečeno “pukao” pa ga je Fridrih Veliki poslao u Italiju da se sabere, i iako se niko nikad nije usudio da Getea proglasi psihijatrijskim slučajem, između redova se naslućuje da mu nije bilo lako u sopstvenoj koži. Napomena: čisto da znate da ja mislim da su Gete i Tesla najpametniji ljudi koji su hodali zemljom, bonus je što su povezani, jer je Tesla navodno rešio problem naizmenične struje dok je šetao Budimpeštom i recitovao Geteovog “Fausta”:

“Dan je pri kraju; ono, sve dalje, sja,
hita da drugi oživljava svet.
O što me krila ne dignu sa tla,
pa za njim, večno, da upravljam svoj let!
Divnog li sna, dok ono dalje kreće!
Ah, kuda lete krila bestelesna
telesna krila vinuti se neće!”

Da skratim, svi moji napori da pronađem naučno uporište u svojoj tezi da su Nemci zapravo duhoviti su propali. Praksa, međutim, govori drugačije. U Nemačkoj sigurno nećete naići na ljude koji se preturaju od smeha na ulici, ali nećete naići ni na namrgođene, ustvari, svi su ljubazni i prijatni, čemu verovatno ne odmaže činjenica da lepo žive. Verovatno vas neće nasmejati ni nemačke verzije poznatih filmova (iz nekog nepoznatog razloga oni uhvate pa snime svoju “Moju mrsnu pravoslavnu svadbu”, promene da umesto Grčke bude Hrvatska i to je to). Sasvim izvesno se nećete zaceniti ni uz program na televiziji, ali zato, idite u knjižaru i ako se ne rasplačete od smeha nad najmanje jednom od deset nasumično odabranih knjiga evo ja ću lepo da pojedem diplomu državnog fakulteta i Gete instituta pride.

Smrtno ozbiljni Nemci znaju da opšte sa papirom, o čemu sam vam već pisala ovde i ovde a danas sam došla (ovo danas inače traje dve nedelje, šta da vam kažem, gužva na poslu, počela sam ozbiljno da vežbam i nemam vremena – nemam) da vas ubedim da pročitate dve knjige o kojima sam udavila sve svoje poznanike što uživo što “posredstvom društvenih mreža” a jednom sam čak i stala da u knjižari objasnim potpunim neznancima koliko će njihov život biti tužniji ako ne pročitaju obe knjige Davida Zafira koje je Laguna do sad objavila.

Prva od dve Zafirove knjige koju sam pročitala je “Isus me voli”. Svidela mi se korica (šta ću, padam na lepo) a stajala je tužno na nekom popustu i kupila sam je iz sažaljenja, slikala za Instagram i spakovala na policu. Kasnije sam je dohvatila u nekom napadu dosade i šta da vam kažem – plakala sam od smeha i ovo je definitivno jedna od najluđih knjiga koje sam ikad pročitala. Šta imamo – glavnu junakinju Mari koja (koliko se sećam) beži sa venčanja i sva zarozana, u venčanici, odlazi kod roditelja, gde je ujutro budi stolar koji je došao da nešto popravi i ni manje ni više je glavom i bradom Isus.

(U međuvremenu su prošle tri nedelje od kad sam počela da pišem ovaj tekst, da mi knjiga nije toliko draga odustala bih 17 puta, ali rodilo se, valja ga ljuljati.)

I tu počinje da biva toliko smešno da prosto imate potrebu da pozovete nekog usred noći (jer nećete moći da ispustite knjigu iz ruku) da mu pročitate pa na primer deo kada Isus izađe na ručak sa Mari i počne da pere noge prosjacima – šta će čovek, radi svoj spasiteljski posao, a naravno da mu niko ne veruje iako on, ‘ajde što se ponaša kao Isus već što samo ispaljuje besede vredne jevanđelja, objašnjava kako je bilo na svadbi u Kani i pritom, jako dobro izgleda pa se grešna Mari malo po malo zaljubljuje, međutim, eto ti ga na, pojavljuje se Đavo i da vam sad ne prepričavam – kupite i pročitajte, bog vam dao zdravlja.

Pre dve godine su snimili i film, koji ima neku jadnu ocenicu na imdb.com, ja sam ga gledala na nemačkom i pola nisam razumela, što nije bilo toliko strašno jer sam čitala knjigu a film je toliko lep i divan i bajkovit da prosto ne razumem zašto su ga dušmani ovako bedno ocenili:

Nije na odmet da primetimo kako Isus super izgleda u filmu.

“Loša karma” je druga knjiga prevedena kod nas i sad se baš ne sećam svakog detalja, ali imamo voditeljku koja izigrava nekakvu divu, dok je, iz vedra neba ne pogodi ostatak svemirskog broda (!?) i ona ostane na mestu mrtva. Uz mnogo skraćivanja, ona se vraća među žive, ali kao mrav. I onda ide čitav cirkus zbog koje je ova knjiga prodata u više od milion primeraka. Ja, kao što ste mogli da naslutite, malo više navijam da pročitate “Isusa” ali nećete da pogrešite ako kreneta od “Karme”.

Pre nego što se odjavim iz ovog istorijskog posta i zahvalim svetom ocu, sinu i duhu što sam ga završila, ovih dana se na poslu bakćemo s nekom nemačkom temom i kaže kolega kako Nemci nisu romantični. Pošto verovatno većina vas misli isto, volela bih da vas podsetim na primer na Betovena, koji je umro na današnji dan 1827. a ostavio nam je, na primer “Für Elise” i predlažem da kliknete na video u nastavku i slušate ovo remek delo u izvođenju Iva Pogorelića:

I evo sad je stvarno svečano kraj i ako smem u stilu glavnog junaka današnje priče da dodam: ne sudite, da ne budete suđeni. Kad jednom obolite od predrasuda, to je kao da su vam iskočile gnojave bubuljice, a ožiljci se teško leče.