Na prvi pogled

Pre par nedelja na Sajmu je potpisivao Erlend Lu. Iako nešto ne sečem vene za njegovim knjigama, ustvari, možda bih i sekla da sam pročitala više od jedne (“Naivan. Super”), počnem da obigravam oko štanda i ugledam jednog lepotana kako deli neke papiriće ljudima u redu, pomislim da to mora biti Erlend Lu lično, pošto je izgledao onako hipstersko nordijski (duga plava kosa i brada) i nekako važno, pa sam brže bolje rešila da ipak kupim knjigu (“Kraj nama poznatog sveta”) i stanem u red.

Tako sam, gonjena ljubavlju na prvi pogled džoprila u podugačkom redu, da bi kad se gužva malo raščistila, ugledala sredovečnog ćelavog Norvežanina kako ne baš entuzijastično, da ne kažem preko one stvari deli potpise, a ovo je bio neki naš rešen da ubrza potpisivanje pa je delio okupljenima da napišu svoje ime kako bi lakše dobili personalizovanu posetu. Plus, oko pisca se načičkale kamere i snimaju kako potpisuje a ja nemam posebno lepe ruke i samo mi još fali da u Dnevniku izađu moji ćevapi, tako da sam rastrzana između “ljubavi” i želje za potpisom s jedne strane i vizuje svojih prstića na nacionalnoj televiziji s druge, još malo nervozno cupkala i na kraju otišla.

Međutim, ta sajamska ljubav me je držala još par dana, što je u mojim godinama* takoreći nadrealno jer se odavno ne zaljubljujem a kamoli na prvi pogled, pa sam iskoristila svaki od svojih narednih dolazaka da malo ždraknem po štandu Geopoetike, ali sam se do kraja sajma odljubila iako sam pre toga, kao valjda svako normalno žensko, izguglala i izfejsbučila sve što je moglo da se sazna o dotičnom. Razmišljala sam čak da odem na neko književno veče kad budu pravili pa da ga pronađem, objasnim kako imam blog i kako bi bilo lepo da sarađujemo, ali… znajući sebe šanse da se to desi su nikakve, čak razmišljam kuku šta ako čovek pročita ovaj tekst i ukapira pa mi se javi pa ja bih tačno obrisala i sebe i blog sa lica planete Zemlje jer sam ustvari vrlo stidljiva i nepristupačna, a ovo što pišem ovako otvoreno je više u terapijske svrhe protiv urođene introvertnosti.

Ne znam da li ću da pročitam knjigu, već sam pisala kako stalno kupujem te skandinavce i nikako da počnem da ih čitam, mada ću da pokušam sa taktikom motanja oko kreveta, pa je možda i načnem ako mi se u rukohvatu ne nađe ništa drugo.

*Kad smo već u temi mojih godina, juče sam izbezumila jednu promoterku koja je delila nekakve vaučere za starije od trideset, pa mi se bog zna kako izvinjavala zato što ne može da da i meni, a onda sam ja morala da joj kažem koliko imam godina, i devojka se bukvalno iskolačila, što sam doživela kao mega-kompliment iako sam navikla da ljudi misle da imam desetak godina manje, a ova je, bez ikakve potrebe da mi laska, spustila za 15. Ranije mi je mladolik izgled donosio “nevolje” na poslu jer su ljudi mislili da sam neka balavica zbog čega sam pre desetak godina počela da nosim naočare, prvo bez dioptrije, sada, nažalost, sa dioptrijom, ali kako godine prolaze sve manje se bunim, sada mi zapravo taj mali poklon majke prirode i više nego odgovara.

Fotka naravno Suvodolac.