Kraljevske “Lude Naste”

Ne znam da li sam vam pričala (da li ste primetili da mi svaka treća rečenica počinje ovako) kako obožavam istorijske knjige, i kako znam više o porodici Tjudor nego o sopstvenoj (sram da me bude)? Volim istoriju, ali prezirem prošlost, stresem se od pomisli na starinski nameštaj, nošenu garderobu, antikvarnice… Tu i tamo mi se desi da kupim stare knjige na pijaci i to da ih spasim, jer mi je žao da Turgenjev hvata prašinu pored tikvica, ali te knjige nikad nisu dospele do prvih redova moje biblioteke, već se luftiraju na terasi. Jednostavno ne mogu da se nosim sa “duhovima prošlosti” ili kako god da zovu prašinu, moljce i miris smrti. 

Kakav mračan početak, a? A zapravo mi je naum da vam predstavim jednu neverovatno zabavnu knjigu, s kojom ćete da se propisno zasladite i oližete tanjir, čak i ako ne volite istorijsku tematiku. Moram da dodam, ukoliko je uopšte pronađete, jer sam je ja jedva iskopala na onom siročetu od božićnog sajma knjiga koji se održava u Domu Sindikata. Taj sajam je još i ličio na nešto kad je počeo, pre desetak godina. U međuvremenu su se svi ozbiljniji izdavači povukli (možda se istroše za “pravi” sajam u oktobru) i sad je to zadimljeni skup sklepanih tezgica, ali, ako se pažljivo zadubite možete svašta da iskopate, a posebno na jednoj tezgici kod desnog ulaza u bioskopsku salu. Gde oni vade knjige, pojma nemam, ali znam da sa njihovog štanda uvek odem punih šaka i kao i uvek, istegnem ruke i useče mi se plastična kesa u dlanove, jer na taj sajam nikad nisam otišla u punoj ratnoj opremi kao na veliki (a o pripremama za sajam ću tek da pišem, kad dođe vreme, samo da znate, ako prođete moj trening, nećete ni osetiti da ste upravo izneli 30 kg knjiga).

“Ludilo kraljeva” (Vivijen Grin, izdavač Logos Art) sam pročitala pre par godina dok sam se smrzavala u Berlinu, jednog spektakularno hladnog januara, kada sam čak i ja, zimoljubiteljka koja mrtva ‘ladna šeta bez šala i rukavica na -20, zaključila da će da mi otpadnu nos i uši ako budem napolju duže od 5 minuta, pa sam se dosađivala u iznajmljenom stanu dok nisam otkrila ogromnu biblioteku u jednoj sobi. E sad ćete da pomislite da je to sigurno bio neki ogroman stan čim mi je trebalo vremena da forenzičkom istragom dođem do knjiga, a zapravo nije, već je bilo toliko hladno da sam se ja ulogorila u dnevnoj sobi, a druge dve nisam ni otvarala, a kad sam otvorila, imala sam šta i da ugledam – knjige i filmovi preko celog zida. Pošto je to stan jedne ex yu zemljakinje, knjige su bile pretežno domaće, a “Ludilo kraljeva” je ispalo sa police dok sam izvlačila DVD “Druga Bolenova kći” i kako da je onda ne pročitam, kad mi je takoreći pala u šake?

Tako sam, jednako smrznuta, ispod tri ćebeta provela pola noći umirući od smeha, a ustvari tema i nije smešna, već je nekako smešno napisano i što se meni posebno dopada, podeljeno na poglavlja od antičkog doba do savremenih ludaka, pa ako vam presednu Kaligula ili Komodus, možete da preskočite do Lude Huane Kastiljske ili Erika XIV od Švedske (moj omiljeni “slučaj”). Dakle čovek je utuvio da treba da se oženi Elizabetom Prvom, koja se nikad nije udavala, išao u Englesku da je zaprosi, pa ga ova sikterisala, ali to njega nije zaustavilo, pa ja čovek nastavio da gostuje po nekakvim vukojebinama predstavljajući se kao budući zet, nesuđenoj mladi slao ljubavna pisma kao mutav, a čovek je bio pravi kralj, mislim, šta će mu takva blamaža…

Rekoh vam već da je knjiga zabavna i jako smešna, ali nisu baš sve sudbine opisane u njoj ni smešne ni zabavne, bilo je tu opasnih dijabola koje su sistematski započinjale ratove ili serijski odsecali glave venčanim ženama. Dijagnoza i presto nisu baš formula za uspeh. A da stvar bude luđa, te njihove boleštine su se prenosile generacijama, jer su se uzimali između sebe, pa unakrsno sa drugim opaljenim familijama i njhovi potomci su ispadali ne samo moralne već i fizičke nakaze (politička korektnost mi nije jača strana) koje su, eto, kraljevale polovinom Evrope, da bi ministri, savetnici i ostali uplašeni za svoje položaje i pare, tu i tamo provukli koji genetski ispravan materijal uglavnom proizveden u švaleracijama.

A sve to se dešavalo pre nego što je ludilo postalo moderno. Sad svako ko je ikad opsovao u kolima jedva dočeka da sebi zalepi prigodnu dijagnozu pod F, svaka druga šuša se hvali kako je opasno luda, a nekada je trebalo dobro da se preznojite, spalite Rim ili tako nešto da biste pored krune, stekli i titulu ludaka. Jasno vam je da ja gajim određene simpatije prema ovim istorijskim štetočinama, i nemojte pogrešno da me shvatite – ratova bi bilo te bi bilo sve i da su na prestolu sedele patološki normalne osobe. A ove budaletine su makar učinile prošlost zanimljivijom, baš zato što pripadaju prošlosti. Ovi ludaci koji trenutno vladaju kosmosom nisu mi nimalo slatki.

Konačno, da li ste znali odakle izraz “Luda Nasta”? Momo Kapor je voleo beogradske ludake i često pisao o njima, a “Luda Nasta” zapravo je bio muškarac:

Stari hroničari beleže prvog beogradskog ludaka 1813. godine. Zvali su ga Ludi Nastas. Bio je okićen praporcima, a pratio ga je čopor izgladnelih kerova. U potpuno opustelom Beogradu te godine dočekao je jedini Turke, kada su ponovo osvojili grad. Ne zna se tačno kako i zbog čega, Ludi Nastas je pretvoren u “Ludu Nastu” – izraz koji Beograđani i danas upotrebljavaju za “šano dušo”- osobe, zvane “indi mindi šaja-paje”

Rekla sam vam ko je izdavač, rekla sam vam da ćete je teško pronaći a za kraj ću vam reći da se vredi potruditi i kopati malo po kupindou, limundou i tezgama, posebno ako niste nabavili literaturu za odmor i još posebnije ako se slažete sa Salvadorom Dalijem po sledećem pitanju: