Jedan od mojih prvih poslovnih zadataka bio je da intervjuišem Moma Kapora, davne 1993., kada sam kao novinar – početnik radila u Politici. Naravno da sam sva oduševljena prilikom da upoznam svog omiljenog pisca potrčala u galeriju Monmartru Skadarliji, što je bilo pravo osveženje u odnosu na pijačni barometar, vesti iz zoološkog vrta i ostale uzbudljive zadatke na koje su slali nas klince (imala sam samo 18 godina).
I tako naoružana diktafonom (koji se u to vreme nosio kao torbica preko ramena i imao brat – bratu kilo i po) snebivljivo se ušunjam u Monmartr, štreberski se predstavim (već sam tad znala da poznate ličnosti nisu obavezno ljubazne kao u novinama) i da me ubijete ne sećam se ničega osim da mi je Kapor rekao “lepi ste kao Mona Liza” što je za moje tinejdžersko samopouzdanje uradilo više nego što bi konzilijum psihologa i Opra Vinfri zajedno. Pojma nemam ni šta sam ga pitala ni koliko sam ostala, znam samo da sam kasnije pobožno čuvala kasetu sa snimkom i eto kad god me strefi neka entropija i kad god pomislim kako sam ružna, debela i sve ostalo iz PMS paketa, ja se setim da ličim na Mona Lizu i naravno ućutkam onog crvića koji se pita da li je Mona Liza uopšte lepa na način na koji to izveštačeni beogradski standard nalaže.
Ako slučajno niste znali da je Momo Kapor bio slikar, molim vas prestanite da čitate, na pogrešnom ste mestu.
Mislim da sam oduvek čitala Kapora. Od kad sam u osnovnoj školi iz biblioteke pozajmila “Beleške jedne Ane” nisam se zaustavljala do devedesetih, kada sam podlegla pomodarstvu i deklarativno prezrela knjige koje su napisane posle rata u Bosni (a da ih nisam ni pročitala) i sad sam počela da obnavljam gradivo. Dugo sam se klela u “Folirante” a zapravo je moja omiljena Kaporova knjiga “Una” i pre neki dan sam bila zatečena kad sam ukapirala da posedujem svega četiri njegove knjige (što je zaista tužno kad pomislim koliko sam investirala u opus Elojze Džejms). To što ih nemam mnogo, nadoknadila sam tako što sam neke pročitala po 20 puta, a smeši se i 21.
Moja skromna kolekcija Kaporovih knjiga, koju ću pod hitno da obogatim.
Kako da pišem u Kaporu a da ne pomenemo etiketu “lak pisac” koja mu je tako zlobno prilepljena, a on se izgleda nije mnogo potresao već je rekao:
„Lak je pisac onaj koji je popularan, koga svi znaju i koji ne zavisi od mrzovolje dvoje-troje turobnih kritičara koji imaju svoj čir, koji ne vole nikoga, koji su neprijatni i koji ne mare za vedriju stranu života.”
Ja najviše na svetu cenim jednostavnost i sigurna sam da je rečenica koju najčešće izgovaram “joj, šta mi sad tu komplikujete”. Moje prirodno stanje je da težim najkraćem putu između tačaka A i B. Istina, nekad zalutam u digresije i rečenice su mi podugačke (ponovo, ne zaboravimo da su i Andrićeve takve, a svi znamo kako je prošao) ali hajde čik pronađite da sam koristila neke složene, nerazumljive izraze i ja ću tačno da pojedem “Rečnik jezičkih nedoumica” koji mi se baš čini prigodnim i ukusnim zalogajem za takvu priliku. Ako ćemo tako da se gađamo sa “lako” onda ja s ponosom izjavljujem da sam prava laka ženska.
Neko je nazvao Kapora piscem “urbane melanholije” i svidelo mi se, tako se ja osećam celog života
Kamo lepe sreće da je i život tako jednostavan i nemojte sad da mi u komentarima pišete kako jeste jer nije i entropija svemira se nikad ne smanjuje (evo evo već grickam Klajna) i još kamolije lepše sreće kad bismo svi jednostavno govorili i radili ono što mislimo da treba (pod svima ne podrazumevam ubice, pedofile i ine) i verujte mi, ovaj svet bi bio mnogo srećnije mesto, ali ne daju ovi što lepotu življenja nalaze u svojim stručno sklopljenim jezičkim skalamerijama što vrište od pokondirenih stranih izraza ili još gore, hoće da srbuju a ne znaju kako, što ću ilustrovati sledećim primerom (ispod citata).
“Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika, obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.”
Kao što znate, ja obožavam da čitam “žutu” štampu i ne stidim se da priznam. I tako se zimus stuštilo pola estrade na Tajland da bih ja otkrila da se više ne kaže “idem na Tajland” već “u Tajland” jer Tajland zaboga miloga nije ostrvo i samim tim je nedopustivo šetati gole sise “na” već isključivo i samo “u Tajlandu”. Eto da znate ako prestanem da čitam Svet i Skandal zbog čega sam prestala da čitam. Pa kakvo je to silovanje jezika? Zašto ne možemo da oprostimo jednoj malenoj greški koja se uvukla u jezik već moramo pošto poto da je ispravimo u tekstu koji osim tog predloga nije pogodio dva krštena pravila srpskog jezika? Hajde onda da ne idemo više “na more” već “u more” što je svakako tačnije. Komplikatori.
Mene ovo izluđuje. I.Z.L.U.Đ.U.J.E
U rubrici “dopisno odeljenje Vikipedije” nemam šta da vam kažem jer ako ne znate ništa o Kaporu onda ste stvarno pogrešili adresu i otiđite lepo na gugl, kupite “Beleške jedne Ane” pa možemo da pričamo.
I tako sam mislila da ovde završim ali ne mogu dok ne dodam moj omiljeni odlomak iz knjige “Una”. Što bi rekli na internetu – “potpisujem”.
Verovatno jedna od 10 knjiga koje sam ikada pozajmila nekome i koju mi taj neko nikad nije vratio.
– Pa, da! Una. Sama. Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optužuju za razmaženost. Po meni, oni su mnogo manje razmaženi od ostalih. Osnovna stvar kod njih je – osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami …
– Otkud znate?
– Ja sam jedinac.
No Comments