Lice s novčanice

Priznajem, sramota me. Em sam odrasla u Cvijićevoj, em se tamo busam kako sam načitana, em sam završila prirodno matematički smer u Gimnaziji, em sam proputovala Srbijom uzduž i popreko i do juče sam znala malo ili nimalo o Jovanu Cvijiću, našem genijalnom naučniku, akademiku, rektoru univerziteta, osnivačnu novog naučnog pravca (Karstologije) i verovatno jednom od najumnijih Srba ikad.

Dobro, znala sam da je on bio naš veliki geograf (ispostaviće se i mnogo više od toga) i da je jedan od glavnih protagonista “Šešira profesora Koste Vujića” (knjige Milovana Vitezovića, kasnije serije i pre par godina filma) i da je iz Loznice i da je mnogo voleo da čita, ali uprkos činjenici da sam odrasla u ulici koja nosi njegovo ime eto pojma nisam imala ni da se njegov lik nalazi na novčanici od petsto dinara, što je mnogo veliki blam jer: em volim keš i “cvijić” mi se našao u rukama nebrojeno puta, em je pre neki dan jedna od ovih devojčica tzv. starleta nepogrešivo izdeklamovala likove sa svih novčanica od 10 dinara do 5.000 a ja vajna intelektualka pojma nemam.

Sramotica šta ja sve ne znam

Jao sad moram još nešto da vam ispričam. Oduvek sam želela da učestvujem u nekom kvizu i onomad se prijavim za “Milioner”, čak me i pozovu da dođem na testiranje, međutim, odustala sam a evo iz razloga. Zamislite dospem ja nekako u emisiju i sad ovaj pita šta ste po zanimanju, a ja sva puna sebe “diplomirani inženjer mašinstva” i onda u prvih pet bude pitanje: koji od ovih je drugi Njutnov zakon a ja moram da iskoristim pomoć prijatelja?! Pa blam.

Uglavnom, prolazim ja pre par dana pored knjižare Geca Kon u Knezu i kao i uvek, u sebi uzdahnem od muke što tako lep prostor propada i hvata prašinu, stanem da malo zevam u izlog i ugledam “O balkanskim psihičkim tipovima” Jovana Cvijića, a svi znamo da ja mnogo više volim istoriju nego fiziku, i reko’ daj da uđem, nisam bila sto godina i posle pola sata čeprkanja po policama, sva srećna sam odjezdila sa još dve knjige pride, koje sam jednostavno morala da kupim (ako hoćete više da saznate o novim stanarima moje biblioteke, možete da pogledate album “Nove” na fejsbuku ili da odete na Instagram. I na jednoj i na drugoj mreži nalozi se zovu Knjigofilija).

Kopajući po internetu našla sam neko staro izdanje koje su pisali Jovan Cvijić i Ivo Andrić, čim proučim o čemu se radi, dopisaću par rečenica.

Ne pamtim kad sam poslednji put čitala neku knjigu dok ne završim, i eto to mi se desilo sa Cvijićevim “psihičkim tipovima”, s tim što sam prvo pročitala pogovor (koji je odličan), pa onda navalila od početka i ranom zorom budila tatu da mu javim do kakvih sam uzbudljivih saznanja došla. Elem, ovo delo bi moglo da se okarakteriše kao etnopshilogija, a to je jedna od grana nauke kojom se bavio Cvijić, kasnije je međutim neki zli Rus osporio etnopshilogiju i ona više ne postoji kao samostalna već se tom tematikom bave sociologija i ine (izvinite zbog odsustva preterano stručne terminologije i mogućim greškama, ja sam ipak inženjer, tako da je moguće da nešto lupim).

Spomenik Jovanu Cvijiću u dvorištu njegove kuće (ako se ne varam u ulici Jelene Ćetković)

Cvijić kreće od dinarskog tipa (što mi je bilo i najzanimljivije, zbog mog porekla), pa tako saznajemo zašto su Crnogorci lenji i zašto je čojstvo bilo važnije od bogatstva, zbog čega je došlo do silnog stradanja u “Ženidbi Maksima Crnojevića” (analiza je maltene uzbudljivija od pesme), onda krećemo istočno, da naučimo šta je to raja i zašto su poslušni a potuljeni, i začudićete se kako se malo toga promenilo do sada. Knjiga je napisana “po narodski”, verzija je dosta skraćena u odnosu na Cvijićev original, i ja ne bih bila ja da nisam odmah potrčala da saznam sve što nisam znala o Jovanu Cvijiću, kad ono… šipak. Na internetu ćete, naravno, pronaći mnogo tekstova (od kojih preporučujem da pročitate ovaj sa sajta B92), ali skoro ništa o njegovom privatnom životu, dok o naučnoj disciplini koju je Cvijić uspostavio – karstologiji – možete da nađete “nauka o karstu” (pošto su skoro svi tekstovi na nemačkom). Mene prosto bilo sramota koliko smo se malo posvetili čoveku koji je obio noge putujući po zemlji da bi izbliza posmatrao život, i šta vrede i novčanica i spomenici i ulice kad ga najviše ljudi povezuje sa smušenim dečačićem iz “Šešira profesora Koste Vujića” koji upada u šahtove dok čita hodajući. Pošto me je najviše sramota sopstvenog neznanja, čim ugrabim malo vremena krećem u Deretu da se opskrbim literaturom (izgleda da su oni objavili lepu biografiju) a volela bih i da saznam više o potonjim pokušajima obezvređivanja Cvijićevog dela zbog navodnih velikosrpksih ideja.

Pošto ja ne pretendujem da postanem istureno odeljenje vikipedije pa da sad prepričavam nečiju biografiju, i došla sam samo da vam kažem koliko sam oduševljena ovom knjigom, ali obavezno isklikćite na ove linkove koje sam vam ostavila, da saznate više o našem velikanu koji nas je pročitao bolje nego rođena majka: