Ali zaista ne mogu da stavim “lovkinja” iako mislim na sebe. Sve je počelo kad sam bila u osnovnoj školi – tata i ja smo provodili zimske raspuste pobožno obilazeći sve muzeje u Beogradu, sećam se da sam najviše volela Etnografski i Vojni, a Narodni sam prosto obožavala, evo i sad znam na pamet gde je stajao koji eksponat i kako je bilo namešteno svetlo i kasnije u gimnaziji sam često išla samo da vidim “Davida i Golijata” Uroša Predića, ta slika mi je neverovatno smirivala adolescentske ganglije i volela bih da se ponovo sretnemo.
Ova priča veze nema sa otvaranjem Muzeja savremene umetnosti, u koji mi se i ne ide preterano jer nešto ne sečem vene za novijom domaćom umetnošću, osim ako nisu u pitanju slikari Medijale, e za njih sam već spremna da pređem i ozbiljne razdaljine, i sećam se, a ja se samo sećam li sećam kako me je isti ovaj tata iz uvoda (ko da pa imam dvojicu) vodio svojevremeno na izložbu gavranova Vlade Veličkovića u SANU i trebalo je da se onako mala zgrozim, ali ne, izašla sam potpuno fascinirana i dan danas se rado srećem sa gavranovima u Modernoj galeriju u Valjevu, gde su u stalnoj postavci.
Inače nisam neki ekspert, samo volim da gledam slike, imam klasično gimnazijalsko poznavanje istorije umetnosti koje sam kasnije produbljivala kad me nešto zainteresuje, ali kako čujem za neku grandioznu izložbu, to odmah rezerviše hotel i kupuje karte i trči kao muva bez glave, što ishoduje mnogim smešnim situacijama iz neznanja – kao kad sam nedavno otišla na Demiena Hirsta u Veneciji, a da sam o njemu znala jedino da je možda strpao neku kravu u formalin i obogatio se, i onda me na izložbi dočekaju Miki, Šilja, Mogli i Transformersi navodno izronjeni s nekog broda koji se potopio pre 2k godina, na ivici lakrdije, do te mere da sam par puta na srpskom uzviknula “ma da li nas zajebavaš” eto, možda se ne bih blamirala usred Palazzo Grassi da sam se malo pripremila, ali ovako je ispalo iznenađenje, da ne pričamo što je u isto vreme izlagao i David Hockney, za koga nisam ni znala da postoji, pa sam onda ostala razjapljenih čeljusti po izlasku i naredna dva sata bauljala po nekim prolazima da se saberem koliko je bila dobra izložba. Tako da možda moje sumanuto trčanje po poznatim izložbama o kojima ne znam mnogo ustvari mnogo uzbudljivije nego kad bih se štreberski spremala (kao za šoping recimo, u koji ne krećem bez detaljnog spiska sa cenama i skrinšotovima gugl mapa).
(ovde bi trebalo da stoje fotke sa izložbe, ali pošto me zeza wordpress, molim vas pogledajte na mom instagramu, otključan je)
Pa sam rešila da napišem jedan vodič “kako da idete na izložbe kad ništa ne znate”, ne znam da li će ikome da koristi, nije da me iko pitao za savet, već je meni došlo da pišem o tome pa zašto da ne.
Kako da izaberete izložbu?
Ako ste početnik u lovu na izložbe, predlažem da krenete od svog grada, da biste videli od čega vam srce jače kuca, pa ćete lako posle da jurite po Evropi i šire. Tako sam ja brzo ukapirala da mi se sviđa sve što je lepo, te da ne mogu baš da se povežem sa apstrakcijama (mada sam se prilično lepo provela u Hamburger Hof muzeju, koji ima ozbiljno dobru zbirku savremenih izdrkavalica), i onda sam prvo predano obilazila renesansu, ustvari to još uvek traje, pa sam onda hronološki, ali slučajno prešla na barok, preskočila na XX vek, a tek ću da se posvetim romantizmu i impresionizmu. Zaboravih da dodam da sam se naobilazila antike za tri života, što u muzejima, što uživo, a dodala bih i arapsku umetnost, opet sasvim slučajno (i ne sviđa mi se previše). A volim i izložbe tipa “David Bowie is” ili “Pink Floyd”, odnosno sve te super projekte Viktorija i Albert muzeja, ustvari volim sve ali da je grandiozno i mainstream, mada, kad bolje razmislim, redovno idem i na otvorena vrata raznih univerziteta umetnosti, ali da ipak zaključimo da mi srce poskakuje na pompezne izložbe o kojima čitate u Gardijanu ili Njujork Tajmsu. Ako ste utvrdili šta vam se sviđa, pravac gugl – ja recimo ukucam “top art exhibitions Europe 2018” pa vrebam, ali često obigravam i sajtove muzeja jer oni najave dosta ranije (sada već možete da saznate šta će da se “daje” 2019.) i tako otprilike izaberem gde ću, a onda ukrstim sa tim da li ima direktan let (jer mrzim da presedam) i da li ima Motel One (jer tamo volim da odsednem), joj baš sam komplikovana, dodala bih još da sve ovo mora da se desi na “mejnlendu” jer ne idem nigde odakle ne mogu da se vratim kopnom, ako se pu pu daleko bilo nešto desi. Neko će možda ovo da shvati kao razmaženost i benavljenje, a ja kao “oprezni avanturizam” jer sam svašta nešto ispodoživljavala na putu pa se naučilo par lekcija.
E da, ima još jedan kriterijum, isto valjan za početnike. Izaberite neki grad koji je “galerija na otvorenom”, kao što je, na primer, Rim, gde neka mega remek dela možete da vidite besplatno jer su u crkvama: Mikelanđelov “Mojsije”, onda imate Berninija, još Mikelanđela na otvorenom, pa Karavađa… U Rimu sam jedino platila kartu za Muzeje Vatikana, sve sam drugo gledala mufte. Obično bude i neki dan kad je svuda besplatan ulaz, meni se namestio 1. januar, mada su tad sumanute gužve.
Skulptura “Mojsije” nalazi se u Crkvi Svetog Petra u lancima, u Rimu, ulaz je slobodan, a dolazi se iz ulice Via Cavour, krenete ili od Koloseuma gore ili od stanice Termini dole i naletite na jedne ogromne stepenice i tu je na vrhu, malo je zavučeno ali videćete turiste kako idu.
Zaboravila sam da dodam da to što tema izložbe zvuči čudno, ne mora da znači da je loša – tako sam letos bila na odličnoj dečijoj izložbi o đubretu iz mora, galeriji slepih miševa (ne prepariranih, već živih) i odbačenih spomenika. I evo, još sam pod utiskom, a prošlo je tri meseca.
Kako da odete?
Pa kako vam drago – kolima, autobusom, avionom… U hotel, hostel, airbnb… Kako ko voli. Ako idete sami, što preporučujem da ne biste trčali kroz galeriju dok vas prijatelji / dečko / devojka nervozno čekaju, imate kod mene sve potanko opisano. Ako ne idete sami, nađite istomišljenika, jer će vam za neke izložbe otići i po pola dana, pa je bolje da budete u društvu nekog ko deli iste umetničke vrednosti.
Kako da se pripremite?
Možete recimo da kupite kartu preko interneta i da preskočite red (nije beznačajno, ustvari ja pretežno i kupujem karte “unapred”) i onda ćete da dobijete svoj “slot” kada možete da uđete, ali nek vas ne brine preterano, pustiće vas i u drugom terminu, ali prevencije radi najbolje je da dođete u svom. Kao što sam napisala, ja obično znam vrlo malo o izložbi na koju sam se zaputila, osim da je popularna i važna, ali eto, kupim kartu, nađem gde je na mapi… I idem. Nije loše da proverite da li ima vođenih tura, a svakako uzmite audio vodič. Sada ima i nekih modernih koji puštaju i filmove sa kustosom, međutim, uvek je bolje kad imate živog vodiča. Možete, kao što ja radim, da se prišljamčite nekoj grupi, to nije baš lepo ni pristojno, ali se retko kad ljute. Nedavno sam se u Duždevoj palati u Veneciji privalila nekim Nemcima (bračni par je bio u pitanju), ali sam ponudila da podelimo troškove, što su odbili pa su me častili. Eto još jedan razlog da idete sami, izazivaćete sažaljenje i saosećanje pa će svašta nešto da vam učine. Još ako se oblačite dronjavo kao ja, mogu i ručak da vam ponude.
Ovo je instalacija u muzeju Hamburger Hof, gde sam imala baš dobrog vodiča, nekog gospodina koji je poznavao pola umetnika… Da skratim on je znao da sam iz Srbije, i slučajno se u muzeju nađe Marina Abramovič, došla žena na neke dogovore, kad moj vodič skoči “Vera, eno ti je Marina!”. Uvek mi bude smešno kako ljudi misle da se mi u malim zemljama svi poznajemo. (još smešnije je što ja nisam ni znala kako Marina izgleda pa sam se okretala kao budala)
Šta da (ne)radite na izložbi?
Gledajte. Nemojte da samo fotkate (srećom pa je u velikoj većini galerija i zabranjeno) ili da protrčite. Isključite se, zevajte, velike galerije obično imaju one pecaroške stolice ako neko hoće da sedne i crta, pa eto možete i to, sve češće daju i pribor… Ne bi valjalo da se dernjate, pričate telefonom ili se zalepite ispred pa da niko od vas ne može da vidi sliku.
Muzejske prodavnice i kafići
Ovo je obično bezočna pljačka, gde treba da platite magnet 10 evra a monografiju nekad i više od 100, ali… ko bi odoleo. Nekada ima zaista lepih stvari, ja recimo uvek kupim magnet (jer ih skupljam), a knjige retko jer obično imaju po pet kila i ne znam kako da ih donesem. U kafićima isto deru kožu s leđa, s tim što znaju da budu vrlo lepi ili sa nekim neobičnim, često jedinstvenim pogledom, pa je najbolje da u troškove posete muzeja dodate još dvadesetak evra za neku sitnicu i kafu. Zaboravila sam da pomenem i wi fi – obično ga nema, a nedavno sam u galeriji Ca Pesaro naletela na plakat na kome piše u stilu: dobrodošli u naš coworking space, username je taj i taj, pass taj i taj… I gomila sveta (uključujući i mene) koja unezvereno čuka, a ne može da se “prikači”, dok zaposleni odmahuju glavom u stilu “to je ta šifra, nema druge”, a onda priđeš bolje plakatu i malim slovima piše “šalili smo se, došli ste da gledate u slike a ne u telefone”.
Napomena:
Ovo nije jeftin hobi. Treba platiti put, prevoz, nešto da jedete, ulaznice… Ali vredi svake pare. Makar u mom slučaju. Nekad uhvatim sebe kad mi je loš dan kako gledam fotke na telefonu i ako mi verujete stvarno mi bude bolje. Nije uzalud rekao Dostojevski da će lepota spasiti svet.
No Comments