Mala prodavnica knjiga

Posted on 14. February 2015.

“Gde ćeš bre tog Gebelsa, uzmi joj… evo na primer Živojina Mišića”

“Je l’ ja sad treba da se osećam pogrešno što sam htela da vas pitam baš za Gebelsa?”

“Jao ma ne ne, već tražim nešto za svekrvu pa da joj ne padnu neke ideje na pamet”

Na kraju smo se i prodavačice i ja zacenile od smeha, kad sam pre mesec dana ušla u Narodnu knjigu u Cetinjskoj s namerom da kupim i Gebelsa i Živojina Mišića (pričala sam vam već kako obožavam biografije) i uhvatila njih dve kako diskutuju šta pokloniti svekrvi. Na kraju sam kupila obe i još tri ili četiri knjige i dobila film “Holivudske žene” na poklon.

Evo ga svekrvin nesuđeni poklon, nisam još počela da čitam, to jest, neću skoro, jer se tek spremam da se bacim na II svetski rat, pa skupljam literaturu

Ova mala prodavnica dugo je bila moja omiljena knjižara u Beogradu, pa se grešna toliko ofucala da sam i ja, a bila sam dosta uporna, prestala da dolazim i pre par nedelja padne mi na pamet da li uopšte postoji, odem na sajt, ono ima i knjižara i online prodaja i nije mi mnogo trebalo da se nađem usred Gebels – Mišić dileme. Pre petnaestak godina Narodna knjiga je stvarno bila gigant, a onda se nešto desilo (pojma nemam šta) i sad su spali na rasprodaju starih izdanja i tu i tamo objave nešto novo u jeftinom, mekom povezu, ni prineti gizdavim tvrdo ukoričenim izdanjima MegaHit, koja zauzimaju najmanje tri police u mojoj kućnoj biblioteci. Kad se samo setim, pa oni su gospodarili Sajmom knjiga, a sad su skrajnuti u neki ćošak sa tužnim stočićem i kafama u plastičnoj čaši, i zato ga i zaobilazim, iako Narodna knjiga ima još uvek šta da ponudi.

Nisam uspela da pronađem na internetu slike osim ovih koje imaju zaštićena prava, pa sam napravila “printsktin” čisto da vidite kako radnja izgleda, a da se ne ogrešim o vlasnika slika. Da sam znala da neću pronaći nijednu, slikala bih sama, međutim, kod nas kad izvadite mobilni da slikate ili ste špijun ili inspekcija ili nešto treće ali nikad osoba koja slika za svoj blog… Probajte na Kaleniću da slikate, vilama će da vas oteraju, kao da slikate Pentagon a ne rotkvice.

Za početak, ne bi bilo loše da pogledate njihov sajt (klik) i pomno istražite “e knjižaru” jer su sve šanse da ćete naći najmanje 20 knjiga bez kojih ne možete da zamislite život i to po dosta nižoj ceni nego kod sadašnjeg izdavača (pošto su mnoge njihove knjoge “prešle” u Lagunu ili Vulkan). Ne znam da li znate da je upravo Narodna knjiga prva objavila “Dnevnik Bridžet Džouns” kad kod nas nije bilo ni stranih časopisa da saznamo o čemu se radi, i ja imam baš to prvo prvcijato izdanje. Kasnije je nastavio Plato (koji takođe propada) i sad nemam više pojma ko izdaje ali pored Lagune i Vulkana izgleda da i nema ko treći. Da me ne shvatite pogrešno, ja samo što ne palim sveću što postoje i Laguna i Vulkan, ali volim izbor i volela bih da postoji neki treći veliki igrač koji će takođe imati svoje prodavnice, to jest mnogo svojih prodavnica. Mada, ko zna ko tu kosi, a ko vodu nosi, i sigurna sam da kao i svim ostalim industrijama i u izdavačkoj postoji monopol, ali eto, bilo bi lepo da neko dohvati Prosvetu u Knez Mihailovoj i da je vrati u život, pa Maticu Srpsku preko puta Beograđanke, a i Akademiji, u koju Evro Guinti očigledno ulaže trud, ne bi škodio “makeover”. Da ne pominjem Plato (u Knezu, onome kod Filozofskog još malo pa parastos) koji zvrji depresivan i prazan i sve više liči na antikvarnicu.

Narodna knjiga spolja… Ne deluje baš preterano privlačno, ali ako mislite da je ovo tužno, pravac Prosveta u Knezu.

Moja knjižara iz mašte treba da ima sledeće: mnogo knjiga, ali različitih knjiga a ne brda i brda jednih istih. Onda, da imaju lep odsek sa sveskama, olovkama, priborom i mnogo Moleskin svesaka (ako ovo kojim slučajem čita neko glavni i odgovorni za Moleskin u Srbiji, dajte molim vas uvezite crni notebook plain softcover, ne mogu nigde da ga nađem, blagodarim). Zatim, da imaju deo sa stranom štampom, to jest sa zanimljivom stranom štampom a ne sa trideset različitih izdanja nemačkih TV magazina (šta će to ikome? Da neće nemački turisti slučajno da ispadnu iz toka sa programskom šemom ZDF-a?) i da časopisi budu mlađi od mesec dana. Da ima neke sofe, fotelje, kaučeve za čitanje. Da ima wi fi. Da ima neke ušuškane delove gde možeš da se sakriješ. Da ima knjige za učenje jezika. Da ima besplatne brošure o dešavanjima u gradu, mapu grada i tako to. Da ima odsek “novo” i “najčitanije” a ne samo “najčitanije”. Da u odsek “novo” stavi knjige svih izdavača a ne samo svoje. Da osoblje pokazuje koliki toliki entuzijazam za svoj posao jer em ima nas koji bismo se rado menjali sa njima em ima mnogo načitanijih koji bi se menjali bilo s kim da rade bilo šta. Da ima kalendare i postere i na primer Taschen knjige i još tako neke lepe a da ne budu iz 1996. Nije nužno da ima kafić, ali ne može da škodi (mada, kad bolje razmislim… i ne mora). Da ima lepu platnenu torbicu umesto plastičnih kesa. Da ima besplatno pakovanje. Da ne pušta glasnu muziku jer sam došla da čitam a ne da slušam. Da ne bude od stakla i od metala. Da daje još neku vajdicu od kartice a ne samo popust za koji nikad ne znate koliki je ustvari. Ustvari moja idealna knjižara bi bio Starbaks kad ne bi prodavao kafu, već literaturu.

E tako nekako

Nego da se vratim na Narodnu knjigu u Cetinjskoj. Hajde što je oronula, već neko štedi i na grejanju pa su prodavačice maltene nosile rukavice, a bile su tako ljubazne i upućene u ponudu da su zaslužile makar TA peć. Mogla sam da kopam koliko sam htela, nisu mi dahtale iza uveta, i kao što rekoh, na kraju sam dobila i poklon, a nisu me ni čudno gledale kad sam rekla da mi ne treba plastična kesa (to je moja ekologomanija). Tih šest knjiga koje sam kupila platila sam manje od 2000 dinara, dakle u proseku oko 3 evra po knjizi. Osim Gebelsa, kupila sam još:

1. Vojvoda Živojin Mišić, ne znam ko je napisao

Nisam očarana, kad vidim knjigu u kojoj pokušavaju da “nagruvaju” broj strana tako što povećaju slova, odmah se ohladim. Možda ću da je pročitam, ali taj nesrećan prelom je bio vrlo odbojan.

2. “Između dve vatre”, Mihal Viveg

Ako sam dobro razumela, prvu knjigu mog omiljenog češkog pisca kome ću, kao što sam sto puta obećala da posvetim poseban tekst. Nego, vrtim ja pre neki dan kozmetičke blogove i naiđem na jedan a u njemu autorka kaže kako je dobila Vivegov “Roman za žene” i nije oduševljena?! Pa tukla sam se po prstima da joj ne napišem sram da te bude, vrati tu knjigu odmah, za bolje od Šeldona i nisi, pa sam se onda setila da i ja tu i tamo pročitam Šeldona između ostale trećerazredne literature kojom sam opsednuta. Ali da se nekome ne sviđa Viveg i još gore – da mu nije smešno? Pa to ne biva.

3. – 5. Još jednu “Vladaricu” (Marija Stujart), “Najveće ljubavi svetskih diktatora” i “Čudesne sudbine” koje su toliko trećerazredne da eto ni ja ne mogu da trošim tastaturu na njih. Posle sam zaključila da već imam i Mariju Stjuart i Diktatore i eto sad imam po dve.

Konačno, kako da nađete malu prašnjavu knjižaru u Cetinjskoj, a poslušajte me i idite jer stvarno imaju neke retke književne ptičice i, kao što rekoh, možete da ostanete ceo dan i nikome nećete da smetate. Ako ste iz Beograda, evo mape:

A ako niste iz Beograda, stanete na Trg Republike i pitate gde je zgrada Politike. Dođete do Politike i pitate gde je picerija Orao i na pola puta je knjižara, ne možete da je promašite.

Sad bih da sam neka blogerka trebalo da vas pitam “da li vi imate svoju omiljenu knjižaru”, ali ja nisam baš preterano druželjubiva, mislim, otopim se od sreće kad mi lajkujete post, međutim, lenja sam kad treba da odgovorim, tako da neću ništa da vas pitam.

I pazite šta dajete svekrvama da čitaju.