Ispovesti propagandnog radnika

Svako ko se bavi mojim poslom (marketing) mogao bi krvlju da potpiše svako slovce Begbedeove “99 francs” (kod nas je prevođena kao “399” ili “699 dinara”, pa posle kao nema inflacije). Pošto sam možda i previše pisala o knjigama koje mi se ne sviđaju, red je da malo razvezem o Begbedeovom jevanđelju, koje ćete, čak i ako nista deo nikad dosadne industrije reklama, progutati za jednu, najviše dve noći, pa ćete da se budite u znoju i ljubite radnu knjižicu overenu pečatom državne službe, ma koliko da ste do tad zavideli svojim prijateljima zaposlenim u kapitalizmu.

Odmah da se razumemo, ja svoj posao obožavam i iako nije ni malo pitom, i iako sam završila nešto deseto (tehniku) i iako sam pored tog desetog htela da budem lekar pa onda novinar, od trenutka kad sam prvi put u email potpis upisala PR & Marketing manager, a beše to 2003., nisam poželela da se bavim ničim drugim, ni za brdo karamela.

I tako ja nedavno pričam sa svojim kolegom dizajnerom o nečemu i ne znam kako dođemo do teme gde bismo radili kad bismo mogli da biramo i još manje znam kako smo došli do dela razgovora u kojem on meni kaže “ma šta ti je, pa nas u agencijama svi mrze”. I morala sam da se složim. A znate zašto nas mrze? Sad ću da vam kažem.

Do vrha omraženih zanimanja kojima potajno zavidite došli smo zbog toga što ljudi pogrešno misle da:

1. nemamo radno vreme, i da dolazimo na posao u 12
2. posle posla idemo na žurke, otvaranja, promocije, premijere
3. na poslu smišljamo TV reklame i posle idemo na snimanja (koja su naravno na moru, planini ili u inostranstvu)
4. pijemo, pušimo i uživamo lake droge
5. gledamo odozgo na boraniju ispod nas
6. mislimo da smo bogom dani i pametniji od ostatka sveta
7. primamo silne pare da bismo obavljali ove stavke od 1. do 6.

Dozvolite mi da pobijem jednu po jednu stavku:

Imamo zvanično radno vreme, ali često ostajemo prekovremeno, jer naše obaveze ne diktira zakon o radu, već zakon klijenta krunisan rokom. Tačno je da ćemo nekad sebi dozvoliti luksuz kasnijeg dolaska na posao, ali uglavnom zato što smo prethodno veče popili litar kafe na nekom snimanju koje ćemo posebno elaborirati u stavki 3.

Ja idem samo na žurke koje mi pravimo za klijente, i to ne zato što sam nešto mnogo bitna i uobražena, već zato što obično jedino što želim da radim posle posla je da uzmem svoje ćebence, pokrijem se preko glave i gledam video tutorijale o šminkanju na YouTube-u. Kad vam izlazak postane poslovna obaveza ili kad vas na tim istim promocijama vrebaju prodavci oglasnog prostora, verujte mi da vam presedne svaki zalogaj “pass around finger food-a”, kako bismo mi to stručno rekli. Ja ne mogu da se oslobodim ni zjakanja u uniforme za promotere, rasvetu, ozvučenje i ostalo što čini jedan događaj, pa se naslađujem kad utvrdim da je konkurencija zaboravila da maskira kablove koji vape za protivpožarnom zaštitom, ili je dala voditelju hard kopiju teksta umesto na tabletu ili tako nekoj elegantnoj napravi… Pa sam zato i prestala da idem, jer pola vremena bežim od nekih ljudi s kojima treba da se cmačem a drugu polovinu gledam u flekice na štiklama promoterki, a da zaokružimo, nisam ni preterano društvena i kad sve ovo spojite, ostaje mi da pokušam da se dobro provedem na događajima koje sami organizujemo.

Breaking news: zbog opšteg manjka para, snimanja su najčešće u studiju, koji se obično nalazi na izuzetnim lokacijama poput Dobanovaca, a one reklame sa egzotičnim destinacijama su stigle “iz centrale” pa ih agencije onda adaptiraju na naš jezik. Da ne grešim dušu, snima se i dalje po Srbiji i ako treba more, onda ga igraju Crna Gora ili Hrvatska, ali da sam čula da je neko otišao na Bali zbog reklame – pa i nisam.

Ma kako da ne. Osim ogromne potrošnje kafe i cigareta na posao dolazimo da radimo, a za ono što radimo treba više nego bistra glava, i najveći stimulans koji viđam u agenciji je dupli espreso ili Red Bull.

Ovo je najtužnija od svih predrasuda. Mi smo zapravo ta boranija na koju drugi gledaju s visine, iz prostog razloga što, da bismo završili posao, moramo da molimo, kumimo i ponižavamo se na sve poznate i nepoznate načine da bi nam npr. izdali dozvolu za promociju u Knez Mihailovoj, a više od polovine radnog vremena provodimo u maniru “ma veži konja gde ti gazda kaže”. Prvo što morate da razumete je da pare koje trošimo nisu naše, i samim tim ne možemo da dozvolimo da ih razbacujemo na kojekakve šizofrenije, osim ako ne možemo da se zakunemo da će šizofrenija da proda više proizovoda, a onda, ali ovo je zaista važno, i ja to moram da napišem, jer već vidim svoje kolege kako prevrću očima dok čitaju, dakle ubedite sebe nekako da proizvođač to jest klijent zna šta je najbolje za njegov proizvod, i pokušajte da se stavite u njegovu ulogu, a ovo ne ide lako jer mi sa “ove strane” obično ne znamo kako je to provoditi ceo dan na sastancima, odgovarati za svaki potrošen dinar pred kompanijskim Haškim tribunalom, vešto izbegavati noževe koji lete ka vašim leđima sa svih strana i trpeti da se ama baš svako – od obezbeđenja do CEO-a (glavnokomandujućeg) izrazi o kampanji koju ste vi napravili sa svojom agencijom i to najčešće – nimalo pozitivno. Ja znam, jer sam godine provela u ogromnoj korporaciji, i kad sam došla u agenciju koleginica mi je dala kompliment da sam “client sensitive person”, ali ja samo gledam sebe jadnu kako trčkaram sa lap topom od odeljenja do odeljenja da bih svakom obezbedila plezir da obavi veliku nuždu na mom poslednjem uratku. Molim vas sad pažnja: klijenti vas ne mrze (osim ako nemate neki lični obračun koji nema veze s poslom) i to što vam napišu je često protivno njihovom mišljenju, ali tamo neko odgovara za silne pare koje se spremate da potrošite i nije baš spreman da rizikuje da biste vi sutra dobili nagradu u Kanu, već će se izvesnije krenuti linijom manjeg otpora i tako se rađa većina reklama iz epizode: slika proizvoda, veliki logo i cena, koje, ako malo bolje priznate i nisu tako loše jer vam je makar odmah jasno o čemu se tu radi (ja nisam poklonik reklama uz koje vam treba uputstvo za korišćenje i volim kad odmah ukapiram o čemu se radi i verovali ili ne – najbolje reklame su upravo takve, ali eto, zašto uvek jednostavno kad može komplikovano).

E pa znate o čemu se ovde radi. Nije lako da ceo dan sedite i trpite negativne komentare, da se tako, politički korektno izrazim. I onda dobijete potrebu da odbranite svojih ruku delo (napomena: obično je delo vašeg tima u pitanju, dakle, u ovom poslu ste retko sami osim ako niste marketinški Tesla ili Pupin i znate i da dizajnirate i da napišete i da izračunate i da ispregovarate i da odštampate i da zašrafite i da snimite i da izmontirate…). I tu dobijete napad logoreje ili skribomanije dostojan Alana Shorea i krenete da dokazujete klijentu kako je vaše belo a njegovo crno, a ako imate dovoljno dobre argumente, završićete u nekoj nijansi sive. I onda vam još kažu “voli da se pravi pametna”. Može savet? Birajte bitke. Ako vam kažu povećaj logo, pa povećajte ga, jer tu bitku nećete dobiti. Ali, ako duboko verujete i još bolje – imate neko istraživanje ili argument za “vašu stvar” e onda slobodno krenite u krstaški pohod, jer osećaj u stomaku nikad ne vara, osim kad treba da povećate logo.

Primamo normalne plate kao i ostatak sveta, znam da gradom haraju urbane legende o silnim hiljadama evra koje sleću na pojedine tekuće račune, i sigurna sam da je 5% ljudi u ovom poslu fantastično dobro plaćeno jer poseduju jedinstven talenat, znanje i iskustvo, ali mi ostali niti prosimo ispred crkve niti kupujemo vile na Sardiniji. Malo mi je pipava ova tema plate pa ne bih da zalazim dublje, mislim da je čak i nepristojno, ali imam potrebu da kažem da živim normalno, šta god to značilo.

Po mom mišljenju, najstresnija stvar u vezi sa našim poslom je ona na kojoj nam možda i najviše zavide – a to je kontakt sa velikim brojem ljudi i samim tim ogroman broj poznanstava. Uz napomenu da pokušavam da budem što hladnokrvnija jer je ovo verovatno najkontroverzniji post koji sam napisala i to ne zato što sam oktrila toplu vodu, beć zato što rizikujem da se neko pu pu daleko bilo prepozna pa zato neprestano kljucam kako sam i ja to radila i kako znam kako je to i kako sve razumem i stvarno razumem, diplome mi državnog fakulteta i ako moji klijenti čitaju ja znam da oni znaju kako stoje stvari, ali ipak moram da udarim pet disklejmera, dakle čak i sa ovako biranim rečima moram da vam priznam da mi dođe da olupam, zgazim i pojedem telefon kad krene neprestano da zvoni jer:

1. Ne volim da primam usmene instrukcije, nego da sve te razgovore lepo krunišemo mejlom
2. Ponekad ne znam šta da kažem, posebno kad stvarno ne znam i onda se razgovor pretvori u red izvinjavanja red “šaljemo čim bude gotovo” red “da da, razumem” red (u sebi) “zapaliću štampariju”
3. Poziv retko nosi dobre vesti.

Sad pazite, spremam se da vam otkrijem recept kako da ne poludite od telefona:

NIKAD, ALI NIKAD NIKAD NIKAD SE NE JAVLJAJTE NA NEPOZNATE BROJEVE.

Osim ako se niste prijavili za oglas za posao. U svim ostalim situacijama – šanse da je taj poziv od neke vajde za vas su minimalne, a šanse da pozivalac odustane, maksimalne. Ako je nešto stvarno važno, taj neko će da vas nađe, uvek može da se izgugla fiksni broj u firmi ili da se pošalje mejl ili poruka preko LinkedIna. Ovo važi za službeni broj, koji isto tako treba da se trudite da ućutkate po završetku radnog vremena, jer, ako se jednom javite onda ste priznali da vas đavo goni da proveravate službene stvari u slobodno vreme, možda i volite da budete u toku, tako sam i ja svojevremeno volela pa sam se nervirala od jutra do sutra, a onda mi je sadašnji direktor održao lekciju o tome kako “ne moram ja da isljučim svaki prekidač” i maltene mi zabranio da otvaram mejl vikendom, na čemu sam mu večno zahvalna, jer je sad jedini prekidač koji isključujem onaj posle 17h kad prelazim s poslovnog na privatni režim. Pazite, ima situacija kada jednostavno morate da ostanete prekovremeno (mada ja smatram da sve može da stane u osam sati radnog vremena ako se dobro organizujete), nekada izbije frka i šta sad da se radi, ali u većini slučajeva je prekovremeni rad posledica loše organizacije vremena, pa eto, mislite o tome kad sledeći put krenete na pauzu za ručak u trajanju od dva sata.

I eto sad ispade da je moj posao ustvari strašan. A uopšte nije tako, raditi u marketingu, posebno u agenciji je neverovatno zabavno, i kad izađe vaša reklama onda vas preplavi ponos kao da ste spasili svet od invazije vanzemaljaca i zaboravite na sve teške i stresne trenutke, koji su u ovom poslu – da se ne lažemo – svakodnevica, ali ipak ostaje ta činjenica da vi stvarate nešto što treba da zabavi ljude i vi se zabavljate dok radite i nijedan dan vam nije isti i stalno saznajete nešto novo i sve sve sve može da se desi osim da vam bude dosadno, a dokon um je poznato đavolje igralište.

Nego, gde sam stala sa knjigom? Elem, Begbede je bio copywriter (pisac reklamnih poruka i sad će biti mnogo stranih izraza jer su se prosto odomaćili, a mi nemamo bolje) u jednoj od najvećih agencija na svetu i očigledno je odlepio na tom poslu čim je napisao knjigu u kojoj nije štedeo ni agenciju ni klijente a ni sebe. Treba da imate u vidu da je Begbede bogataško dete, kome otkaz očigledno ne remeti mnogo životne planove, kao i da je knjiga postala bestseler, pa mu se isplatilo što je provukao po blatu sve protagoniste “99 francs” a sklona sam i da poverujem da je sve to plan i reklama za njegovu agenciju, jer iako on obilato povraća po svima (a u jednoj sceni se zaista i ispovraća i to na sastanku kod klijenta) vi počinjete da gotivite i njegovog kreativnog direktora i smušenu producentkinju i reditelja primadonu i klijenta sa kompleksom više vrednosti i prosto vam bude žao što su se (tragično) rastali na kraju (pardon, ali nisam vam pokvarila čitanje, jer je kraj, ako se ne varam, opisan na početku). Glavni junak Oktav vrlo otmeno grebe po sopstvenom mulju i vi jednostavno ne možete da ga mrzite iako biste imali sve razloge da poželite da ga šamarate ili naterate da poliže sopstvenu povraćku kojom je uneredio klozet na sastanku.

Obavezno pročitajte “10 zapovesti jednog kreativca”.

Moja omiljena zapovest

5. Kad ništa ne pripremiš, pričaj poslednji, i ponovi ono što su drugi rekli pre tebe. Onaj ko je poslednji pričao, bio je u pravu, tako je na svakom sastanku. Nemoj nikada da zaboraviš da je cilj jednog sastanka pustiti druge da se žale.

Ne znam i ne mogu da procenim koliko je bio iskren. U poslovnom smislu mogu delimično da se poistovetim, mada sam ja stvarno boranijica spram Oktava, ali lično… ne ide mi baš najbolje, nije da nisam zamišljala kako pišem osvetničku knjigu umesto otkaza, međutim, moja mašta nikad nije ishodovala egzekucijom.

Kad smo već kod knjige, koju je kod nas prvo objavio Plato, pa onda Booka, prevod nije baš najsrećniji, pa su tako account manageri prekršteni u knjigovođe, što je delimično tačno (na žalost), ali pošto se ovo zanimanje kod nas ne prevodi, možda je bilo bolje da su ga ostavili na engleskom (priznaćete da zvuči smešno kad kaže “ugledao sam uplakane knjigovođe” dok “ugledao sam uplakanog accounta” i nije baš nesvakidašnja scena). Tako su stradali još neki strukovni izrazi, i to je moja najveća i jedina primedba izdavačima.

Koliko sam oduševljena ovom, toliko sam razočarana drugim Begbedeobim knjigama, a mislim da sam pročitala sve koje su prevedene kod nas. Ne mogu međutim da mu mnogo zamerim, iako sve vreme piše o jednoj istoj stvari (izgleda da se duboko razočarao u svoju devojku, koja je, pored njegovih roditelja, direktno ili indirektno, glavni protagonista skoro svake knjige), jer i ja to radim, samo što svoju tužnu priču spakujem u priče o knjigama, s tim što Begbede, za razliku od mene (kako se skromno poredim, a?) srlja i propada kranje otmeno i u svoju depresiju ulaže svoje milionsko nasledstvo, čime ja baš i ne mogu da se pohvalim.

A vi – pa pročitajte, ne bilo vam zapoveđeno, bez obzira na to da li se bavite reklamama ili ne, i zapamtite ovu mudrost iz Begbedovih jevanđelja:

Nikad ne pitaj nikog za mišljenje. Ako nekoga pitaš za mišljenje, taj će ti ga UVEK dati. A kada ga jednom da, NEMOGUĆE je da ga ne uzmeš u obzir.