Uskoro će godina kako sam ostavila cigarete i iako nikad taj čin nisam smatrala posebno herojskim, saznaćemo brzo i zašto, trenutno ne mogu biti srećnija što sam prestala. Kako se to desilo? Pa slučajno, i to je najluđi deo priče. Prošle godine sam išla na neku laganu, ali ne baš rutinsku, endoskopsku intervenciju. Sećam se kao da je juče bilo kako sam vukući noge prema klinici – plašila sam se gutanja sonde, ispostaviće se ne bez razloga to je grozno i grozno i odvratno, ali ako je nekome za utehu, kratko traje, ne boli, ali je užasno užasno neprijatno i ako nećete da se junačite kao budala ja, a sve na nagovor slatkorečivog hirurga “možete vi to, ma hajte molim vas, vidi kakva žena zmaj”, uzmite lepo anesteziju, mada ni ovako nije neizdrživo, e dobro idem ja tako znajući da me čeka par dana mirovanja i tečne hrane i razmišljam kako izvesno neću moći da pušim i kažem sebi “daj da zapalim još jednu”, al’ mi bilo nešto glupo da mi smrdi iz usta i evo sad nemam ni krštenu uspomenu na, iskreno se nadam, poslednju cigaretu, osim pretpostavke da sam je verovatno zapalila veče pre na terasi. Moj kolega što je bio na nekom ubrzanom Alan Kar kursu baš ima dobru fotku kad su pred kraj predavanja svi pogasili cigare, možda sam i ja mogla da za godišnjicu nešto improvizujem, nađem neku pikslu na poslu ako se do tad vratimo na isti.
Dakle, prestala sam da pušim slučajno
Kao što rekoh, narednih par dana sam se oporavljala kod kuće i smela samo tečnost, a od pomisli na cigaretu mi se bljuvalo. I dođe tu četvrti dan, kad sam smela da pomislim na pasiranu hranu, tek mi pade na pamet – a što ne bih pokušala da ostavim cigarete? Dobra zamisao, ali loša egzekucija, jer sam posle početnog entuzijazma osmog dana otprilike grizla ivicu kreveta i kukala da me pošalju u Drajzerovu, tog dana nisam mogla da odem ni na posao i to je zvanično bio drugi najgori dan tokom ostavljanja.
Šta sam preduzela?
Ništa specijalno. Prestala sam da pijem kafu, jer kao kafa i cigara, onda sam umesto da ujutro pušim na terasi i igram candy crash drndala duolingo, malo sam duže spavala, pila mnogo više vode, koju i inače pijem toliko da se često zapitam da nemam kakav dijabetes (nemam), u prvo vreme nisam išla u kafiće i na mesta gde se puši – ali kako se ja i inače “razbijam” od izlaženja, to mi je još i najlakše palo, onda sam instalirala aplikaciju Quit now, koja nije nešto, al’ nije ni loša, pročitala sve moguće forume, brzo odustala, jer tamo svaki čas neko ponovo počinje i donela labavu odluku da pokušam da izdržim, pa ako ide – ide, ako ne ide, eno ga moj dragi Marlboro u tašni, ima trafika, ima sve. U tom trenutku sam još uvek nosila onu kutiju još od ispred klinike i gomilu upaljača, da bih prvo podelila upaljače, a onda u naletu “snage volje” bacila i kutiju. Nisam se gojila, jer sam zbog te zdravstvene situacije morala da držim vrlo strogu dijetu, tako da sam zapravo smršala 20 kila.
“Ako baš moraš da kadiš”
Ja nikad nisam bila “pasionirani pušač”, ali sam pušila dugo, od raspusta u trećem razredu gimnazije, kada sam otišla na prvo letovanje s društvom, pa sam morala i prvu cigaretu, bio je to Kim mentol, povraćalo mi se, vrtelo u glavi, ali sam bila odlučna da postanem “kul osoba s cigaretom”, a i svi su pušili i tako sam uz mnogo muka prestala da pućkam, naučila kako da “uvlačim” i usred sankcija i “dnevnikovog dodatka” trošila svoj skromni džeparac na Bond i Klasik da bih se pridružila “mojim pušačicama”, kako nas je prozvala profesorka srpskog, na basamaku preko puta Pete, a za maturu mi je tatin kum poklonio dve kutije crvenog Vinstona i bila sam otprilike najtraženija devojka uprkos jadnom pokušaju visoke mode oličenoj u ljubičastoj haljini iz starog broja Neue Mode i prečudnoj frizuri koju nisam mogla da skinem dva dana.
Tad sam, uzgred, zamrzela ljubičastu doživotno i bila neobično ljubomorna na devojke koje su dostojanstveno došle u haljinicama sa Bulevara, a ja htela da budem princeza, da me ne mrzi da tražim sliku, postavila bih je, ovako možete samo da zamišljate jednu dugačku haljinu od ljubičastog, ukrućenog presijavajućeg materijala sa kragnom koja je trebalo da padne na ramena, a zapravo je stajala kao nadstrešnica. Mislim da sam tad otprilike i usvojila farmerke kao uniformu koju nosim veći deo svog odraslog života.
Na faksu smo mogli da pušimo i na predavanjima. Sećam se dolazi asistent na ispit iz Mehanike 3 i pita “kolege da li nekom smeta pušenje?” jedan se javi a ovaj će “možete napustiti ispit”, sad vam je to verovatno nezamislivo, ali tad je bilo kao dobar dan da slušate Tehnologiju mašinogradnje i profesor u jednoj kredu u drugoj cigaretu. Mislim da sam na faksu i najviše pušila, a posebno pamtim kad sam za vreme bombardovanja otišla da polažem industrijske robote, a oni uključe uzbunu, ja rešena da tog dana položim ostanem u praznoj praznijatoj zgradi i tad sam jednu na drugu popušila brat bratu dve kutije za tri sata koliko sam čekala, razmišljajući da l’ će makar faks da nazovu po meni, heroini koja je ostala da polaže dok napolju padaju bombe a ministar informisanja (gle čuda, Vučić) sedu u podrumu faksa. Srećom, uzbuna se završila, profesor se vratio, ja se nisam otrovala i dobila sam deset i to ne iz sažaljenja (toga na Mašincu nema) već što sam stvarno znala te industrijske robote kao doktorka jojjj samo da ne počnem opet da kukam zašto se ne bavim svojom strukom ili što nisam upisala medicinu, evo neću, vraćamo se na pušenje.
Kasnije je pušenje počelo da izlazi na zao glas, nije više moglo na poslu (mada sam ja radila u novinama gde to baš i nije važilo), a ja nisam volela da pušim u kući i tako sam došla do jedne kutije u dva dana, što je do prestanka, osim u nekim stresnim situacijama (kao kad sam onomad dobila “sporazumni raskid ugovora o radu”, ali to je posebna priča i to priča nad pričama, bojim se čak i materijal za knjigu), bio moj prosek.
Šta sam pušila? Pre neki dan sam se preslišavala s tatom, koji je bio još i gori pušač a tek nepušač nego ja – taj je znao da ide do četiri kutije dnevno, a kad je prestao, postao je bivšopušačka džamahirija, pa smo malo nostalgizirali za Milde Sorte, njegovim omiljenim cigaretama svih vremena, a ja sam ovako. Prvo sam švrljala, ali sam recimo volela plavi Rothmans (onaj u širokom pakovanju), i to pod uticajem tate koji je stalno govorio “ako već moraš da kadiš onda nemoj da pušiš neke krdže”, Kent, Dunhill, Parlament, a najduže sam pušila Marlboro. Mrzela sam tanke cigare, ali sad kad vrtim fotke vidim da sam ih često pušila, ne znam gde mi je bila pamet, jer imam ćevapaste prstiće koje ne volim mnogo da promovišem i zaista su mi se mnogo bolje slagale “muške” cigarete.
Jednom sam zamalo ostavila, kad sam posle “sporazumnog” otišla u Berlin, jer nisam mogla da ponesem sa sobom više od dva boksa, a tamo su cigarete skupe, meni nije padalo na pamet da motam, međutim, te godine mi je toliko ljudi došlo u goste i donelo cigare, da je bilo i za mene i za društvo s Goethe instituta, ali na kraju sam kalirala i kao nešto prestala. Sad se više i ne sećam, ali nije to predugo trajalo i počelo je – kako to izgleda uvek biva – sa “ma daj samo jednu, šta će da mi bude”. Biće cela kutija prekosutra, ali dobro.
Iskušenja i nevolje
Posle prve po redosledu a druge po jačini krize, sledeća četiri meseca su prošla manje – više ok. Nije bilo trenutka da ne pomislim na cigaretu, ali sam nekako izdržavala da ne zapalim, mislim da mi je proradio i inat, kome inače nisam sklona, ali eto potvrde da im mojim venama poteče nacionalna osobina kad ustreba. Pomoglo je što su moji prijatelji nepušači, a posebno je pomogao jedan koji je pre par godina prestao da puši i koji je na svaku moju kuknjavu odgovarao “maco, to je samo misao, proći će”. Na kraju je i prošla, ali pre kraja sam morala da savladam:
- kako da pešačim bez cigarete, pošto sam obožavala da hodam, pušim i gledam ljude. Posle teških muka (htela sam da zapalim na svakom drugom ćošku), to sam rešila brzim hodanjem, što se pokazalo kao fantastično dobra odluka jer sam baš u to vreme prestajala da držim dijetu i tako izbegla opasnost da se ugojim. Do marta sam hodala oko 9 km dnevno, i sad mi to užasno nedostaje, ali ne želim da budem sebična i da izlazim napolje jer se meni šeta, već ću da sedim dok ovo ne prođe, pa posle Jovo nanovo.
- kako da putujem bez cigarete – au koja je to drama bila, jer mi ništa nije bilo draže od onoga kad napravimo pauzu na benzinskoj stanici, a ono avgust, a asfalt se onako ljulja, a ja sedim, pijem koka-kolu koju isto ne ljubim previše osim na putu, pušim i gledam u neki kamion. Ja sam to volela i šta sad. Neko voli da sedi u Njegoševoj i pije proseko, ja volim NIS Gazprom, ujedno, miris benzina miriše na čistu slobodu i opet moram da se vratim u priču da ne bih naricala kako “samo želim da čujem glas vašeg kapetana” pa mogu i da, pa dobro ne baš mrem, ali tako nekako.
- kako da odem u inostranstvo bez cigareta, što je izgledalo takoreći nemoguće, jer koliko sam u Beogradu volela da šetam i pušim i gledam ljude, toliko sam u inostranstvu volela deset puta više. To je ujedno i najgori dan od kad sam ostavila, jer sam ozbiljno naumila da kupim par kutija i da proglasim kako sam na odmoru od svega pa i od nepušenja, i ne znam šta me je sprečilo da to i uradim, pa onda kad sam uspela da odletim a ne zapalim, jedva odolela da ne kupim one skroz oblepljene u rak pluća. Uglavnom, prvo veliko putovanje mene kao novorođenog nepušača završilo se tako što sam hodala 25 km dnevno ali nisam zapalila.
- konačno – došla je novogodišnja firmina žurka i dobro moje preduzeće, nemoj da se ljutiš, ali ja stvarno mrzim žurke, posebno kad ne mogu da se zabijem u neko ćoše i pušim, i tog dana sam se iskukala na fejsbuku kako mi je teško što sam ostavila cigarete – da bi posle tog posta koji je pobrao dosta simpatija, muke bile kao rukom odnesene.
Od tad je prošlo tri i po meseca da nisam pomislila na cigaretu dok nisam dobila napad skribomanije.
Neće biti lako i poterebna je disciplina
Evo da i ja ponovim ovu rečenicu koju, verujem, često čujete ovih dana, ali stvarno je tako. Kolega koji je išao na Alana Kara kaže da je ostavio bez po muke i iako nema razloga da mu ne verujem, biram da mu ne verujem, jer ne verujem. Nije on jedini, i moj dobar “maco to je samo misao” prijatelj kaže isto, i tata kaže isto, ali kao što bi rekao Gete, kog citiram u svakom postu “sve je teško dok ne postane lako” i moguće da su oni zaboravili, jer sam i ja zaboravila i počela da propovedam, pa se onda setim osmog dana i kako sam prizivala Drajzerovu i odmah postanem manji “bivši pušač” nego što sam mogla da ispadnem, jer mi je jedno vreme sve smrdelo, mrko sam gledala ljude koji puše na ulici, tu i tamo zlostavljala kolege koje su odustali (nas nekoliko je, igrom okolnosti, u isto vreme odlučilo da prestane).
Ako me pitate za jedan savet, neka bude ovaj: prestanite odjednom i izdržite da ne zapalite. Bez smanjivanja, bez kalkulisanja, bez elektronskih cigara, bez ičega. Samo prestanite.
Znam da sad nije baš najpolularniji trenutak za ostavljanje pušenja, niti vam to predlažem. Već sam više htela da predočim kao mogućnost koja, kad prođe neko vreme, nije toliko strašna.
Najvažnije u ovoj priči je to što sam ja stvarno volela da pušim i fizička zavisnost je bila smejurija spram odricanja od rituala i to decenijskih. To mi kažu skoro svi novopečeni nepušači, a meni lepo jer mogu da im delim savete za koje me ama niko ne pita, al’ volim. Pa pošto se na blogu pitam – kad sve prođe, nećete moći da verujete da ste ikad pušili i rituali će da se vrate, samo bez cigarete. Ja i sad pijem kafu, i (dobro ne baš trenutno) šetam, putujem i sedim na benzinskoj stanici i sve je ok.
Samo nemojte i biće to u redu.
Na kraju
Izvinjavam se svim mojim prijateljima nepušačima koji su sve ove godine zbog mene išli u pušačke delove kafića, stajali na benzinskim stanicama, trpeli me kad sam pušila kroz prozor u hotelskim sobama (sad sam se setila kako sam u Boskolu u Budimpešti zamalo pala sa simsa pošto mi se učinilo baš zgodno da sednem spolja, a ne iznutra), puštali me čak i da zapalim kod njih kući. To su Lana, Nina, Vladimir, Aleksandar i “to je samo misao” Mihailo.
Fotka, normalno Suvodolac
No Comments