“Sve je teško dok ne postane lako” rekeo je Gete, a ja ne bih imala šta da dodam. Htela sam da počnem ovu priču time kako sam pisala od kad znam za sebe, a onda sam se setila da nije baš tako.
Istina je da čitam od kad znam za sebe, sa četiri sam znala ćirilicu, sa pet latinicu, i to zahvaljujući Mikijevom zabavniku, pa Almanahu, a pre svega slikovnici “Krava Rumenka”. Nisam bila wunderkind, i verovatno sam kao i sva deca prvo ostavila utisak da znam da čitam jer sam naučila napamet ono što su mi mama i tata čitali a onda sam toliko zavolela Paju patka (Miki mi nije bio posebno zanimljiv, suviše savršen i ispravan) da sam naposletku i naučila pa sam, kako to ide, prešla na Maju, Hajdi, one “Bajke u slikama” pa one četiri Diznijeve, onu žutu zbirku pesama Jove Jovanovića Zmaja… Tad sam već kretala u školu i bila stidljiva da stidiljivija ne mogu biti, do te mere da je učiteljica zvala mamu i tatu da im kaže kako nekad treba i sama da se javim, jer kad god me pita, ja znam, ali u protivnom srećno ćutim. Toliko me je to iznerviralo da je ishodovalo time što sam se uvek javljala prva, pa i sad kad me niko ne tera, a na fakultetu uopšte nije bilo loše, jer sam odgovarala dok još nisu nadrkani i završila sam s prilično lepim prosekom, možda i previše lepim za struku kojom se ah nikad nisam bavila.
Dobro, znala sam da čitam, i tehnički sam znala da pišem i imala sam švrakopis zbog kog sam prolila mnogo suza, ali i truda da ga ispravim i od tad imam baš lep, nije što je moj, al je ono baš rukopis za poželeti, i tako se pred moju šestogodišnju pojavicu postavi zadatak zvani SASTAV O PIONIRIMA. Ovde moram da objasnim kako mama i tata apsolutno nisu hteli da mi pomažu u školi, već su me ostavljali da se mučim grčim sama, na čemu sam im zapravo neizmerno zahvalna, a sećam se kao da je juče bilo kad sam jednom tatu pitala da mi pokaže deljenje a on mi rekao kako ne zna i ja pomislim “ju što je ovaj moj otac glup”, kasnije mi je mama, ruku na srce, a i znam da će da pročita ovo i da mi sisa krv na slamčicu ako ne napišem, pomagala i crtala sa mnom noćima grafičke radove za faks, ali to ćemo uzeti kao opravdano, pošto sam studirala u vreme sankcija, često bez struje. Kad je došao sastav o pionirima, ja stvarno nisam imala pojma o čemu bi moglo da se radi, a bilo mi glupo da pitam, i pomislim “ček da nije to KULTURNO UMETNIČKI SASTAV” i lepo nacrtam pionire kako igraju kolo. Učiteljica, koja me inače nije volela, iako sam posle bila najbolji đak i dobila dve oktobarske nagrade, pa nagradu Olimpijskog komiteta, pa ovo takmičenje pa ono, nije sa simpatijama gledala na moj koncept i rekla mi je da treba da napišem rečenice a ne da crtam kolo. Dobro, rečenice. Dođem ja kući i napišem naslov: REČENICE O PIONIRIMA, a ispod toga pod rednim brojem, evo lepo sam ubeđena da sam napisala brojeve, deset savršenih rečenica o pionirima. Znate, nije lako biti asocijalna jedinica kojoj nema ko da objasni kako stoje stvari u školi, a roditelji vas puštaju da se koprcate sami. Sutradan sva ponosna donesem rečenice, a učiteljica samo što nije gurnula nitroglicerin pod jezik i tu je već zvala mamu i tatu, jer je mislila da je zajebavam, a onda su se oni sažalili i objasnili mi šta je sastav i od tad pišem li pišem, brzo sam postala i novinar školskog časopisa Budućnost, jao evo sad sam se setila da smo imali malu štampariju u podrumu, i moja drugarica Senka je bila u redakciji i obe smo volele da pišemo i sve bi to bilo super da nije bilo literarnog konkursa “Lastavica”.
Sad se više i ne sećam dobro, ali valjda smo pisali na neku temu i onda pobednici odu na Bol na Braču na dve nedelje. Senka je prve godine osvojila nagradu, i kad se vratila napričala mi takve priče o provodu na Bolu da je mene duša zabolela, ali ne zbog Senke, jer sam je volela – a i sad je volim – već zbog jedne Sanje, koja je dobila nagradu, a da je po mom mišljenju ničim, osim političkom korektnošću, nije zaslužila. Ja sam već dugo bila etiketirana kao disident jer sam se nešto izlupetala u prvom razredu, pa posle nisam primljena u SKOJ a eto danas nema većeg komuniste, nego da se vratimo na konkurs. Sledeće godine, napišem ja još bolje, ponovo dobije Sanja. I otprilike tako do kraja škole. Ništa mi nisu vredele ni oktobarske nagrade, ni republička takmičenja… Lastavica me prosto nije htela, a ja nikako nisam uspevala da ubodem žicu koju je Sanja očigledno uspešno ubadala, da ne kažem bola do Bola, ili možda nastavnici umisleći moje anarho-monarhističke ideje nisu ni slali moje sastave.
Uglavnom, nikad nisam prežalila Bol.
Danas smo se ovde skupili zbog jedne divne predivne knjige za tinejdžere “Neću da mislim na Prag”, koja je s ovom mojom pričom slična utoliko što sve kreće od literatnog takmičenja. Ja sam se zainteresovala još kad sam prvi put pročitala o čemu se radi, a onda je dobila nagradu “Politikinog zabavnika”, a i korica mi se sviđala i morala sam da je kupim, da bih je pročitala za veče i ispričala svima kako obavezno moraju da urade isto.
Trenutno pokušavam da ne mislim na Madrid u koji izvesno neću otići zbog virusa, i tešim se da ću uštedeti toliko para pa ću letos ostati dve nedelje u Nemačkoj, a Lufthansa menja datume karata pa u Madrid mogu i na jesen. Sve me podseća na 1999. kad sam bila nikad mlađa, lepša, mršavija, socijalizovanija i kad sam bila isto tako nemoćna, a verovatno i dobila anskioznost pa depresiju, koje se nisam nikad rešila. Sad mogu da hulim na boga zašto ne voli Srbiju na proleće, al mislim da nema ništa od toga.
Neću da mislim na Madrid ali zato hoću na Berlin u koji #božezdravlja pu pu da ne ureknem dolazim u julu i ima da me guraju u avion da se vratim nazad.
Foto: SUVODOLAC SAD VEĆ APEL DA IZBACI THE ALBUM
No Comments