Ponovo u školi

Dobrodošli u carstvo političke nekorektnosti – gde ste, bez obzira na godine i iskustvo, mali glupi, prezira vredan stvor, gde neko može da vam gađa seminarskim, a vi namestite da vas bolje pogodi, gde se otvoreno rovari protiv vlasti, gde su muškarci uvek bolji od žena a ženama to ne smeta preterano, gde se upiškite od sreće kad vas neko bez ironije nazove kolegom – njegovo visočanstvo (državni) fakultet.

Tako sam ja rešila pod stare dane da postanem doktor nauka i konačno (posle brojnih pokušaja postdiplomskih studija) odlučila da upišem nešto što me stvarno zanima, i evo me već nedelju dana dolazim sebi jer sam načisto ispala iz forme, a imam predavanja svakog dana od 18 do 21.15 i slagala bih vas kad bih rekla da se tu i tamo nisam zapitala šta mi je ovo trebalo u životu.

A trebalo mi je mnogo više nego što mislim da mi je trebalo. Sam povratak u ulogu potčinjenog grešnika zvanog student me je malo oslobodio okova politički korektnog sveta, od kojeg mi se, da prostite, kenja, i ako živite i radite znate otprilike šta to znači: cigane nazivate romi, menjate sva moguća zanimanja u ženskom rodu dok ne dobijete neke skarabudženice tipa psihološkinja, pazite da se ne zamerite detetu od dve godine, ni kera više ne možete da šljepite po guzici jer vas na svakom ćošku vreba Mutava spremna da vašu nepodobštinu dokumentuje, objavi i izloži linču. Ne može čovek više ni da čačka nos, a kamoli da prdne a da se ne zapita da li je time uvredio nečija osećanja.

Srećna vest je da na fakultetu (još uvek) toga nema, to jest, ništa se nije promenilo od kad sam poslednji put (ozbiljno) studirala, a ima tome xx godina, što mi uliva slabašnu nadu da će politička nekorektnost ipak preživeti i da se za par godina neću suditi sa mojom Angelom papagajkom zato što sam joj rekla da umukne.

I onda kad se zapitam šta mi je to trebalo u životu, setim se da sam došla u oazu napuštenih stavova i stavića i verujte mi da se tokom tih četiri do pet sati svakog popodneva osećam… pa ne baš bolje nego ikad ali prilično dobro. Kao nekad. Kao stara ja.

Na faks sam došla da bih malo okajala grehe sa osnovnih studija. Verovatno sam vam već pričala kako sam završila mašinstvo i nije to meni baš išlo najbolje, iako sam bila dobar student, osećala sam se kao Alisa u zemlji diferencijalnih čuda, i kud baš pomenuh diferencijal, kad mi je matematika zapravo najbolje išla, dok sam u mehanike od prve do poslednje (a bilo ih je pet) blenula kao tele u šarena vrata. Nije pomoglo što nisam išla baš redovno na predavanja, moj izgovor je bio da sam morala da idem na posao, a nit je to bio neki tako ozbiljan posao niti su me plaćali niti sam morala da idem… Da sad mogu da vratim vreme sigurno bih štreberisala po predavanjima i vežbama i možda bih danas bila neki testis u nekoj nemačko-švajcarskoj firmi i možda još uvek nije kasno da umirim svoju grešnu štrebersku dušicu iako imam toliko godina koliko imam i najstarija sam u grupi, čak je i kolega za kog sam mislila da sigurno pobeđuje ispao mlađi od mene.

Što sam došla – pa da se malo hvalim (u epizodi “moj blog – moja pravila”) i da vam kažem kako trenutno čitam “Metodologiju naučno-istraživačkog rada”, što mi je ujedno i prvi ispit. Prethodno su me naplašili da je to nešto grozno i dosadno, međutim, meni se do te mere svidelo, da sam već pročitala knjigu, koja je ustvari udžebenik i oplavila vratove svima u okolini kako smo do sada sve pogrešno radili, a sad kad sam ja unela metodološku svetiljku ima da nas, u najmanju ruku, prime preko reda u Evropsku uniju.

U pitanju je zapravo jedna vrlo korisna knjiga, koja nas podučava kako da sistematizujemo svoje polupane misli i iskobeljamo se iz ma kog projekta. Ne leči sidu, ali pomaže kod poslovnih problema, i sve je toliko logično, da ćete pomosliti “pa ja ovo sve znam”, e kad je već tako onda vam ostaje još samo da počnete da primenjujete. Iako udžbenik, knjiga je vrlo pitka, lepo napisana i prijatna za čitanje, tangira psihologiju, što je meni, kao okorelom prirodnjaku bilo baš zanimljivo, a na kraju ćete da nađete uputstva za pisanje seminarskih, diplomskih, master i doktorskih radova, međutim, kao što rekoh, Metodologija zabacuje mrežu mnogo šire od pukog predmeta na faksu i ako se bavite projektnim menadžmentom ili istraživanjima, mnogo će da vam pomogne na poslu, ako ništa drugo – da solite pamet okolini, kao ja trenutno.

Iako sam mnogo umorna i svi vikendi su mi propali jer se subotom onesvestim i onda nekako izbauljam na posao u ponedeljak ujutro (pošteno govoreći ni ranije mi vikendi nisu bili sadržajniji ali makar sam teorijski imala energije), odluka da se vratim na faks je od najboljih koje sam donela u životu. Ako smem da se nadam, a smem, eto nadam se da ću u roku od pet, šest do deset godina da postanem neki doc dr Aćimović. Da sam mogla ranije, mogla sam i nije da se ne kajem jer – kao što kaže jedan psihijatar pre neki dan na Studiju B – stvari treba da se rade na vreme ne zato što je to tako neko prepisao, već zato što je nama lakše da se promenimo kad smo mladi. Ovako sa četres’ godina u guzici i navikama koje su pustile korenje ne ide to baš glatko, morala sam da žrtvujem mnogo lenstvovanja uz internet i mnogo neodlazaka na fitnes (a taman sam rešila da krenem na jogu, ali odistinski rešila i ovo nije jedan iz serijala mojih izvrsnih izgovora, već stvarno nemam kad) a i Knjigofilija će malo da ispašta dok se malo ne snađem.

Ovaj tekst je ustvari novogodišnja čestitka. Želim vam, dakle, da se zapitate šta stvarno ali odistinski želite u 2016., a i šire. E kad to shvatite onda nemojte samo da sedite, već uradite nešto. Nije strašno ako ne shvatite, nije strašno ni ako ne uradite, ali biće vam super ako makar probate, pa makar i odustali i makar pogrešili i makar odlučili da ipak zagrlite daljinski i pokrijete se preko glave.

Srećna vam Nova godina. Čitajte. Budite dobri. Volite životinje. Učite. Uzimajte manje plastičnih kesa. Reciklirajte. Vozite bajs. Poklonite nešto. Promenite frizuru. Otputujte u inostranstvo, makar u Temišvar (koji je ustvari vrlo lep gradić). Uštedite koju crkavicu. Idite na izložbu. Idite u bioskop. Otkrijte neki deo grada – na primer Profesorsku koloniju. Fotkajte. Nacrtajte drvo. Ne mogu da vam garantujem da ćete od ove moje terapije postati potpuno do umereno srećni. Ali – neće da škodi.

Hvala što čitate blog. To je bila moja želja za novu 2014., i eto – ispunila se.