Odsev, osamdesete i ja

Glavni junak knjige o kojoj nameravam da pišem rođen je 1964. u kojoj bih volela da sam se rodila, ali kosmos je hteo da moja roda ipak dođe dekadu kasnije. Stalno razmišljam koliko bi mi život bio bolji da sam bila dvadesetogodišnjakinja osamdesetih, umesto devedesetih i eto, ako ima jedna stvar koju bih promenila da mogu, osim što bih sigurno studirala medicinu – to bi bilo da sam se samo rodila deset godina ranije.

Ovih dana čitala sam novu knjigu Duleta Nedeljkovića “Odsev”. Već sam pisala kako mi je autor beskrajno gotivan, jer je bio stjuart i radio na radiju, a sad bih dodala da sam u međuvremenu, pošto smo prijatelji na društvenim mrežama, spoznala da ima i neverovatno simpatičnu porodicu, koju očigledno mnogo voli, da ne neguje političku korektnost i da se sa većinom njegovih statusa slažem, da navija za Zvezdu (a to je meni porodično nasleđe, šta više, tata mi se zove isto kao Kule, zbog čega smo, kao i zbog fizičke sličnosti, kasnih sedamdesetih imali VIP tretman gde god da se pojavimo) a i pročitala sam sve njegove knjige, za koje bih rekla da ih s neverovatnom lakoćom piše, možda grešim, ali toliko se lako čitaju (što je u mom univerzumu najveća vrednost) da se eto usuđujem da zamišljam kako same iskaču na papir.

Usudiću se da mislim i da je “Odsev” najbolja ili makar meni njegova najdraža knjiga do sada, a evo i zašto. Prvo, lepa je nekako, ovo sad baš zvuči glupo, ali zaista nemam bolju reč da opišem prvo što mi pada na pamet. Ima likove s kojima lako možete da se poistovetite, posebno ako ste rođeni u Jugoslaviji. Brzo ćete je pročitati, ja sam je smlatila za dve večeri, i bilo mi je teško da prestanem, vrlo je uzbudljiva. Opet o likovima – to su ljudi koje, ako živite u Beogradu – poznajete ili znate za njih. Ne kažem poznati, već eto tako ljudi koje ne možete da mimoiđete. I ljudi kojima ste sigurno malo zavideli na “lakoći življenja”. Ima i delove koji se dešavaju u inostranstvu, pa je i edukativna – saznaćete svašta o Londonu i Los Anđelesu, dva grada u kojima nisam bila jer nisam htela, a sad sam još sigurnija da niti ću. Ima i scenu sa “lajf koučom” koju mogu da “potpišem”. Ima zanimljivog o pilotima i letenju – znate, ja nikada nisam želela da radim u avionu, ali što volim da letim, pa to je čudo jedno, leba ne bih jela samo da kupim avio kartu i da je prevoz do aerodroma zgodniji, ja bih kao sin glavnog junaka sigurno išla da gledam kako poleću avioni. Ima i o radiju (na kom sam ja, nekad davno radila, i da je to iole bolje plaćeno evo lepo nikada ne bih pomislila na bilo koji drugi posao). Ima naravno i nekih mana, ali takva sam vam ja – kad mi se nešto dopadne, onda su mi nedostatci simpatični, a kad mi se nešto ne sviđa, onda kao stenica vršim forenzičku analizu i najmanje greške. Inače nisam teška osoba ni nadžakasta po prirodi, već eto samo kad gledam neki film ili čitam nešto pa uočim “materijalnu” grešku malkice podivljam. Ovde nisam primetila ništa tako, jedino mi bi čudno što je u jednom poglavlju glavna junakinja završila fakultet i uveliko radi a u sledećem opet studira, ali možda su postdiplomske. U ostale stvari – džeparoše, LA, London, lake droge i muziku ne razumem se toliko da bih mogla da palamudim. Možda bih mogla da prisviram da su neki likovi prošli kroz knjigu eto onako, kao mačka repom – ali posle sam razmišljala – zar nije tako i u životu? I zašto bi u svemu što izađe u knjizi moralo da se traži neko dublje značenje, neka suštinska veza? Dodala bih još da sam malo i plaknula na kraju.

Ponovo bih pohvalila politički nekoraktan žargon (šiptari, ganke…) ali tako smo mi govorili i da se ne pravimo ludi – još uvek govorimo, to jest makar ja, a kad sam poslednji put proveravala i dalje sam bila fina osoba koja nikome ne želi zlo čak i kad ga naziva društveno neprihvatljivim nadimkom za dotičnu nacionalnu manjinu ili većini ili kako god se sad to zove.

I ima tu još mnogo detalja koji mi se sviđaju, ali uveliko bih razgolitila radnju, što se ovde na blogu ne radi, pa ne bilo vam teško, kupite, pozajmite, pročitajte. Izdavač je Laguna i bez popusta košta 799 dinara. Tri pakovanja cigareta. Ništa takoreći.

Meni grešnoj se ova knjiga dakle sviđa, ako ste literarna džamahirija, možda ćete imati izvesnih zamerki, ali ako niste ima da se slatko načitate kad vam kažem. Samo još ovo – malo je krugodvojkaška, drinkopavlovićevska. Možda ako ste recimo iz Novog Sada neke stvari nećete razumeti kao što ja i dalje ne razumem šta vam tačno dođe gornjak. Nema ljutiš:)

Eeee, a sad malo ja.

Čuvam ovaj tekst od avgusta, čekam da mi se namesti neka knjiga i nikako do “Odseva”, koji se, istini za volju najmanje dešava osamdesetih, ali… ne mogu više da ga čuvam. Pa izvolite.

Ja sam osamdesetih bila u osnovnoj školi, dakle dete. Živela sam zvanično u Cvijićevoj a nezvanično na Lekinom brdu, jer sam išla u školu na Dušanovcu i odselili smo se kad sam bila prvo polugodište, pa je učiteljica predložila da sačekam da završim razred pa da promenim školu, ali sam spletom okolnosti ostala do kraja i svakog dana menjala dva autobusa, zbog čega mi se gradski prevoz doživotno smučio i u stanju sam da se dovijam na ne možete da verujete koliko načina samo da ne bih kušala GSP, a pošto ne vozim, to je baš ozbiljna zajebancija. Upravo zbog tog menjanja autobusa, jedno vreme me je mama vodila ili odvodila iz škole, zbog čega je bilo praktično da je sačekam kod bake koja je živela na Lekinom brdu, pa sam eto bila malo tamo, malo u Cvijićevoj.

Sećam se kako sam obožavala Dušanovac i to posebno zimi kad naprave novogodišnji vašar na platou ispod nekadašnje robne kuće “Beograd”. Ta ista robna kuća mi je izgledala kao Harrods, i svakog dana sam svraćala po “Životinjsko carstvo” koje bi mi posle oteli lokalni huligani, a u posebnu euforiju sam padala kad me mama povede u veliku nabavku, bilo tu, bilo u C Market kod CZ-a, pa mi kupi one roze i plave pirinčane pahuljice i sećam se kioska sa semenkama (bundevskim) i suncokretom, koje je tata, zadužen za roditeljske sastanke, kupovao kad dođe i sećam se pekare kad se krene prema dušanovačkoj pijaci gde su pravili najlepše perece, obilato prelivene onim slanim, što je ustvari bio mnogo zabavniji deo nego sama pereca, koja je često ostajala oguljena i nepojedena. Sad sam se setila i da smo nosili kecelje, a zašto sam se setila – pa zato što sam kreten jednom ubacila masnu pogačicu u džep i nikad nije mogla da se opere a to mi je bila omiljena kecelja, sa plavom kragnom, posle sam imala neku bezveze što se onako navuče kao tunika. Ispašće kako Dušanovac pamtim samo po jelu (a još se nisam dotakla pekare na stanici kod pošte i prodavnice u kojoj su prodavali šećerne table kad nije bilo čokolade), ali bila je tu i biblioteka odmah pored moje škole, koja je u međuvremenu prestala da bude moja škola i sad se tu nalazi srednja za negu lepote i kako sam bila srećna kad sam ubedila mamu da mi dozvoli da pozajmim Mir Jam i Zagorku.

Sećam se i parkića na Lekinom (neki će da kažu i Pašinom brdu) koji više nije parkić već crkveno dvorište (sa crkvom), što nikada neću prežaliti, i kako sam tu skupljala kestenje i jela dudinje i a pred kraj osamdesetih i polazak u gimnaziju me je izvesni Siniša pitao da izađemo, pa mi tata nije dozvolio, zbog čega sam silno patila, ali evo sad možda ni ja ne bih pustila svoju četrnaestogodišnjakinju sa nekim gitaristom iz parka, iako mi je to tad delovalo kao kosmička nepravda. Setila sam se sad još koječega, ali to spada u sedamdesete koje nisu tema, pa ćemo to da ostavimo za one moje memoare, a da zaokružim priču o osamdesetima na Lekinom brdu, prvo čega se zapravo sećam u toj dekadi je kad je Tito umro (jeste, jeste toliko sam matora) i to bukvalno kao da je juče bilo – ja sam sedela u svojoj foteljici i gledala film o Viljemu Telu, a onda su prekinuli program, mama i tetka udarile u kuknjavu, a ja sam se bog-zna-kako smorila što sedam dana nije bilo crtaća i što su izlazile crno- bele novine. Posle me malo grizla savest što sam tako sebično reagovala, pa se sećam da sam ustajala na minut ćutanja svakog 4. maja u 15.05 kad uključe sirene, i do te mere bila dosadna s tim običajem, da mi je tata na kraju rekao da sam verovatno jedina u Jugoslaviji koja to radi i da treba da prestanem.

U Cvijićevoj je situacija bila daleko uzbudljivija. Prvo, imala sam bioskop – Drinu, u koji sam redovno odlazila iako sam se strašno plašila plakata sa vukodlakom za film “Urlikanje” pa sam se stalno u hodniku vrpoljila tako da ga ne vidim, onda, ogroman C market u 29. novembra i bezbroj ulaza (a obožavala sam da ulazim u zgrade i čitam prezimena na sandučićima… to je bilo vreme pre interfona i kojekakvih nadzora), pa park sa ljuljaškama, pa knjižaru “Svjetlost Sarajevo”, pa knjižaru sa školskim priborom (i dan danas, gde god da odem, ako me izgubite, slobodno me potražite u parfimeriji, Starbaksu ili knjižari), pa Palilulsku pijacu, pa dečije odeljenje gradske biblioteke u koje sam išla trolejbusom 28 kad se vratim iz škole, pa nekoliko trafika u kojima sam kupovala Politikin zabavnik, Mikijev almanah i Ćao, umalo da zaboravim da smo imali i telefon i lift, a pored telefona svesku za koju sam sigurna da mama i dalje čuva u kojoj smo jedni drugima ostavljali poruke i obavezno “voli te ćera”, “voli te taja”, “voli te mama”, a lift mi je bio beskrajno zanimljiv iako toliko star i ofucan sa razmakom između vrata i poda, zbog čega je bilo pitanje dana kad će neko da upadne, redovna letovanja u supovskom odmaralištu u Čanju, gde sam učila da plivam… Znate ja nisam iz one priče “išla na balet, francuski i klavir”. Em smo bili siromašni, em su moji mislili da treba sama od sebe da se zainteresujem za nešto, pa sam se i zainteresovala za knjige i crtanje i lepo mi je išlo bez obzira na to što me niko, osim u školi, nije podučavao, do te mere, a sigurna sam da sam to već pisala, da sam dobila ne jednu, već dve Oktobarske nagrade za slikarstvo i otvorila izložbu stvaralaštva mladih u Pedagoškom muzeju. Inače sam se jako sekirala oko moje najpoznatije slike, zvaćemo je “Priroda”, iako nema ime, gde sam ja onako mala i balava na vrlo inovativan način uspela da prikažem kako su u prirodi svi činioci povezani i da je bez jedne vrste čitav lanac osuđen na propast, naravno, nemam je, jer je valjda u muzeju, ali recimo da je izgledala kao oni crteži gde su brojevima označene boje, pa kad popunite, dobijete neku slku. E isto sam ja uradila, samo sa različitim nijansama sive, koje sam zamutila na paleti a na crtežu obeležila brojevima da bih znala gde koja ide. Međutim, selektor je došao dok slika još nije bila gotova i uzeo je sa onim brojevima, misleći da baš tako treba, a ja sam pojela džigericu od sekiracije što je izložen tako nedovršen (ruku na srce, da je bio dovršen, verovatno ne bi bio ni nagrađen, jer su ga baš ti brojevi činili posebnim). I tako su osamdesete prolazile, ja sam išla u školu, čitala, crtala svuda gde sam stigla, pisala za školske novine, uzimala filmove iz video kluba “Star”, u kom sam otkrila “Ratove zvezda” i odgledala sva tri nastavka za jednu noć i nikad više i to ne zato što mi se ne dopadaju, već zato što ne želim da pokvarim uspomenu na taj izuzetan dan, to jest noć.

Obožavala sam da slušam Bajagu. Sećam se kako sam s mojima bila na Bajaginom “kišnom” koncertu na Tašu i stvarno je bilo čarobno, niko nije hteo kući ni kad su instrumenti pootkazivali, a sutradan je isto bio koncert, samo na “suvom”, pa su svi išli na fontanicu ispred stadiona da se pokvase, ali, naravno da to nije bilo to. Posle toga sam otišla na rekreativnu nastavu na Oplenac i pojave se Bajaga i instruktori da ručaju, valjda malo da se sklone od sveta, ne očekujući da će da im se nakačiti ceo četvrti razred OŠ “Dositej Obradović” i onda je mene, miss stidljivosti, ljubav naterala da istupim i kažem kako sam bila na koncertu i kako sam stajala desno od bine, pa su se oni napravili da me se sećaju (kako da ne) i dobila sam najlepši autogram koji sam kasnije izgubila, ali eto, uspomenu nisam. Bila sam toliko van sebe od sreće da me ni mamin i tatin dolazak u posetu nije toliko obradovao kao kad je došao Bajaga. A moji, za tu priliku pozajmili kola i kupili mi prve trešnje i moram da priznam da sam patila što mi kao ostali roditelji nisu doneli kekseve i čipseve, ali evo sad, posle više od 30 godina vidim kako je taj njihov poklon bio dirljiv i dragocen, iako nisam umela da ga cenim, uprkos činjenici da sam ispala glavnija u odeljenju od ovih što su dobili slatkiše.

Volela bih da se sećam stvari o kojima se piše u knjigama. Volela bih da sam išla na koncerte Idola, EKV-a… ali nisam, bila sam dete, a kad sam prestala da budem dete, bilo je kasno, jedni više nisu svirali, drugi nisu postojali… Sećam se 94. kad je Milan Mladenović umro, a ja bila na nekoj kućnoj žurci, DJ je pustio “Ti si sav moj bol” i to je baš bilo tužno i strašno i dirljivo i stvarno smo plakali jer smo shvatili – nije to samo kraj EKV-a, to je i kraj jednog vremena, koji je već uveliko počeo, ali sad je i zvanično. Devedesetih već ne mogu da se ne sećam, ali… druga tema, drugom prilikom. Moram da dodam da ne mogu da ih mrzim jer sam se super provodila uprkos tome što nismo imali struju, vodu, hleb, pare, pasoš (da da, tako je bilo sa porodicama supovaca), ali bila sam mlada i na neki čudan način u toj sumanutoj atmosferi uspela da budem srećna iako sam bila itekako svesna svega što se dešava, pošto se zahvaljujući tatinom poslu kod mene pobožno gledao i dnevnik i dnevnikov dodatak i ja zaista nisam mogla da stavim svoj život na pauzu zato što je bilo veliko sranje, uostalom kod nas je uvek neko sranje, pa živimo. A život, dok se ne dokaže suprotno, samo jedan.

Konačno, evo top liste mojih omiljenih stvari iz osamdesetih (redosled je slučajan) i da me ne mrzi da odgovaram, mogla sam da vas upitam da napišete svoju u komentarima, ustvari, napišite ako želite a ja kad stignem – odgovorim (nema ljutiš:))

• Časopisi “Ćao” i “Ćao ona”
• Mikijev almanah (ne zabavnik, već baš almanah)
• Video igrice
• Bajaga i instruktori
• Pesma “Kad hodaš”
• Podravkine špagete sa instant prelivom
• Dečije odeljenje gradske biblioteke
• Serije “Dinastija”, “Povratak u Idn”, “Čipka”
• Zimski raspusti sa tatom i obilasci svih muzeja u gradu (volela Etnografski)
• Izložba Vlade Veličkovića sa gavranovima koje se nisam prestravila iako zaista ne znam šta sam onako mala tamo tražila
• Piroške kod “Atine”
• Bioskopi “Drina”, “Kozara” i “Jadran”
• Knjige “Male žene”, “Antologija srpskih narodnih pripovetki”, Andersenove bajke
• Supermarket u prolazu u Nušićevoj
• Miris hemijskog čišćenja
• Čitanje adresa sa poštanskih sandučića
• Skupljanje kestenja
• Školski program na televiziji i serija “Kolariću paniću”
• Takmičenja iz matematike, ono kad se ide u drugu školu, pa kad odem na Banovo brdo, kao da sam otišla na drugi kontitent
• Video klubovi: “M” i “Star”
• Film “Konan varvarin”
• Maskote olimpijade u Moskvi i Sarajevu
• Kad mi mama da da probam njen “Charlie”, “Ninu Ricci” ili Diorov “Poison”
• Odlasci u Kluz u Knez Mihailovoj sa mamom i tatom, ali onaj Kluz gde je sad neki Ranco ili šta god, dakle treba da se uđe u prolaz, dva tri ulaza od galerije ULUS-a
• Bazen “Tašmajdan” i slagala bih da napišem Ada ciganlija, nikad je nisam volela, i ne volim je ni sad iako je baš lepo.
• Trafike i kiosci (nivo opsednudosti, zavidela sam im jer ceo dan mogu da čitaju novine)
• Penasti sladoled kod Balkana (i zašto više nema tih “veštačkih” sladoleda na točenje?)
• Igre bez granica i euforija kad su bile u Vrnjačkoj banji