Rusi

Jedna od najboljih stvari koju možete da uradite u životu je da pauzirate godinu. Tako sam ja pre pet godina otišla u Berlin da učim nemački, u romansiranoj verziji ovo verovatno zvuči kao priča iz nekog ženskog časopisa u kojoj je glavna junakinja odlučila da pronađe sebe – u stvarnosti, oklonosti nisu bile ni malo romantične, ali je odluka da se ukinem iz Beograda na neko vreme bila najbolja koju sam donela u životu.

Poštedela bih vas razloga zbog kojih sam otišla, bilo – ne ponovilo se, i dodala bih da sam imala neku ušteđevinu pa sam mogla da se umereno luksuziram. Dakle, nije bilo jeftino, jer sam plaćala i stan i hranu i prevoz i internet i časove jezika, ali vredelo je svake pare i sigurno bih ponovo otišla, kad bi mi nekim čudom s neba pali tri slobodna meseca i par hiljada evra.

I tako sam se obrela na Gete insitutu na Hackescher Markt-u gde sam sledećih nekoliko meseci svakog bogovetnog dana išla na časove (imala sam pet dnevno, to je bio neki intenzivni N4 kurs) i mogu vam reći da sam uspešno podigla iz mrtvih svoje osnovnoškolsko znanje nemačkog i upoznala gomilu zanimljivog sveta – od ćerke nekog dalekoistočnog diktatora, preko najpoznatije norveške glumice do švedskog ski-instruktora plejboja. Oni gledaju da u jednoj grupi budu načisto različite nacionalnosti, pa sam se tako družila sa Amerikancima, Rumunima, Španjolkama, Kolumbijcima, Argentincima (mnogo Nemaca je emigriralo u Južnu Ameriku posle II svetskog rata, pa su njihovi praunuci rešili da nauče jezik postojbine), Hrvatima (naravno da mi je najbolja drugarica bila iz Zagreba – ne možeš sa njima, ne možeš bez njih), imala sam par uobraženih Francuza, nekoliko pripitih Poljaka i ruskinju Svetlanu.

E nju sam izdvojila u posebnu kategoriju jer je stvarno bila posebna. Na oko – za naslovnu stranu udžbenika “Moskovljanka u eri Putina”, dakle plavuša na štiklama od 12 cm (na berlinskoj kaldrmi), Luj Viton torba, portfolio Apple proizvoda… Svi uslovi da steknete sve pogrešne utiske ovog sveta. Međutim, kako smo delile sto na predavanjima, nas dve se malo bolje upoznamo i ispostavi se da je moja ruska drugarica producentkinja u Ostankinu (a to je najveći teve centar u Rusiji), da je došla da uči nemački jer treba da snima film sa Tilom Švajgerom (a on je nemačka verzija Brusa Vilisa i verovatno njihov najpoznatiji živi glumac), da je obrazovana, načitana, proputovala pola sveta, tako da su naše slovenske dušice zatreperele i ostale smo u kontaktu do dana današnjeg, i stalno se dogovaramo da se vidimo – ona je čak jednom imala pauzu između letova u Beogradu ali ja nisam stigla, međutim, ne odustajemo od ideje da popijemo Starbaks nekad, negde. Na stranu što Svetlana nije govorila engleski, a ja ne znam da beknem ruski, pa smo se sporazumevale na skrnavom nemačkom kojeg smo tek počele da učimo. Ja sam bila potpuno fascinirana količinom energije koju je ona ulagala u sebe – njoj nije bilo teško da posle časova ostane u biblioteci Getea da uči, onda ode na fitnes, pa na masažu, pa na manikir, pa izađe uveče, pa ujutro obiđe dva – tri muzeja, uvek nasmejana i odlično raspoložena. Sušta suprotnost drugom Rusu koga sam kasnije upoznala – on je bio hodajuća klinička slovenska depresija, namučen, iznuren, ispošten… Da ga čovek pita zašto, verovatno ne bi znao da kaže, ali glavno da je stalno zabrinuto pušio i gledao negde u daljinu kao da su sve muke sveta pale na njegova žgoljava ramena. Ustvari je bio vrlo zanimljiv, jer je služio vojsku u DDR-u kad je pao Berlinski zid, tako da je bio nepresušni izvor priča iz tog doba, koje bi uvek završio teškim uzdahom, novom cigaretom i pogledom u daljinu.

Setila sam ih se pre neki dan kad sam kupila (odličnu) knjigu “Ništa nije istina i sve je moguće” (Piter Pomerancev) o “avanturama u novoj Rusiji”, koja mene ranije nije preterano zanimala kao tema, ali poslednjih nekoliko godina imam neverovatnu potrebu da odem u Sankt Petersburg, čitam rusku istoriju, obilazim Ermitaž preko virtuelne aplikacije, u potaji se divim Putinu (nemojte da kažete Angeli Merkel ako vas bude pitala, pošto sam autovani germanofil), otresla sam prašinu s Dostojevskog, mislim stvarno ne znam šta mi je, ja sam uvek gledala zapadno i sad sam se odjednom zagrejala za Rusiju, mada, sigurno nije bilo za bacanje ni što je moja pokojna baka s jednog putovanja donela filmove (ne znam kako drugačije da opišem one fotke što ih gurnete u neki aparat pa gledate kao film, vrlo starinska stvar) koje sam opčinjeno gledala diveći se lenjingradskim zamkovima i vodoskocima. Nažalost, i filmovi i aparatić su nestali u nekom od preseljenja, ali ja se sećam svake slike kao da sam ih juče gledala.

Pisac Piter Pomerancev, poreklom Rus, dolazi u Rusiju da radi u Telecentru Ostankino (gde, ako ste pratili radi i moja Svetlana) i knjiga je skup “epizoda” koje je doživeo snimajući dokumentarce. Počinje od škole za sponzoruše u Moskvi, koja košta hiljadu dolara nedeljno i tamo ne idete da vas nauče kako da mažete nokte, već kojim psihološkim trikovima da upecate “Forbsa” (tako zovu bogataše, jasno vam je i zbog čega), pa na primer, ako hoćete poklon, stanite s leve strane jer je to strana kojom vladaju emocije, a ako nameravate da “lovite” u najskupljim klubovima, bolje vam je da odmah platite godišnju nadoknadu izbacivačima, koja će vam omogućiti da ulazite na VIP ulaz i da se ne smrzavate sa ostalim nesretnicama u beskonačnom redu… Sledi priča o sibirskom gangsteru koji je rešio da postane reditelj, pa je gledao bezbroj filmova, analizirao svaki kadar i naposletku snimio seriju o sebi u kojoj su tuče prave, ako ne šiklja dovoljno krvi, on uzme špric pa se ubode da poteče jače, čovek i glumi i režira, umislio da je Marlon Brando i Tarantino u jednom i sad možete da steknete pogrešan utisak da je ovo neka tabloidna knjiga, ali uopšte nije, pa ću da prestanem da prepričavam i da vam kažem da nećete da pogrešite ako je kupite sebi za Novu godinu. Piter Pomerancev nastupa kao protagonista akcionog istraživanja, on učestvuje ali i zapaža, beleži i sve i da ne znate da radi na televiziji, ukapirali biste brzo jer dok čitate knjigu imate osećaj kao da gledate neki dobar dokumentarac.

Izdavač je Laguna, bez popusta košta 799 dinara, a pročitaćete je za dva dana, jer je tečna, pitka, osetno iskrena (posebno kada opisuje kako se on kao “Englez” snašao u novoruskim okolnostima) i super-zanimljiva, ima da se krstite i cokćete jezikom koliko je Rusija sumanuta, ali će vaša slovenska dušica (ako ste čitalac slovenskog porekla, da budem politički korektna) da malkice zatreperi kad vidite koliko smo slični. Samo što su oni prenaglašena verzija svega što smo mi.

Fotke: Katerina Plotnikova i ja.