Posle sajma

Svake godine obećavam da na sajmu neću kupovati knjige koje 1) ne želim da imam i 2) ne želim da čitam, međutim, uvek me neki slatkorečivi prodavac obrlati, što je ishodovalo tako što sam pre par nedelja poklonila 30 kilograma knjiga biblioteci na Karaburmi.

Ove godine sam nekako uspela da se saberem, pa sam kupila samo tri knjige koje me apsolutno ne zanimaju (dve su bile u paketu 3 za 800, a želela sam treću) a jedna je rezultat napora slatkorečivog prodavca, tako da su prvi kandidati za biblioteku na Karaburmi već regrutovani. Ostalih tridesetak sam zaista želela, i da prođemo kroz plen na brzinu:

Naravno da sam obilazak sajma počela potragom za Global Pressom, gde tradicionalno kupujem strane časopise za 199 dinara, međutim, ove godine nisu imali svoj štand, već su gostovali kod Makart distribucije, čiji je nastup generalno bio super, od cena do izbora, međutim, pošto sam malo pre Sajma poručila gomilu knjiga sa njihovog štanda, uzela sam samo novine i bi mi krivo što nisam kupila “Neštozačitanje” Nemanje Stankovića. Od ove gomilice sa slike, pročitala sam “Dva ruža i ljubavnik” (i spremam poseban post o njoj), “Oduvek” Tamare Kučan (njene knjige, po svim zakonima mog kosmosa ne bi nikako trebalo da mi se sviđaju, ali ja ih obožavam i kako izađe koja nova, slistim je za jedno veče, pa onda pročitam ponovo sve ostale, jer su junaci povezani) a naoštrila sam se na “Dnevnik jedne svekrve” koju sam dobila na poklon jer sam bila prvi kupac na štandu. Ovde imamo i jednu od Zagorkinih knjiga objavljenih posle rata, “Unu” Mome Kapora (trudim se da skupim sve njegove knjige koje mi nedostaju), “Drugu Bolenovu kći” zagrebačkog Znanja (duplikat, ne pitajte), Karavađa, Botičelija i Mikelanđela sa Knjiga Komerca (vrlo lepo napisane i kvalitetno spakovane monografije koje možete da poručite sa njihovog sajta – koštaju npr 399 dinara i vrede svaku paru) i tri za 800 na štandu Sezam knjige, od kojih sam zapravo htela samo jednu, i eto.

Sa ovog drugog, “ozbiljnijeg” kolaža pročitala sam “Privatni život osmanskih žena” – knjiga je super, ali je prevod katastrofalan i prosto mi nije jasno kako je to Geopoetici moglo da se dogodi. “Moju borbu” sam kupila zato što je svi kupuju, ali ću sigurno da gvirnem, mada do sada nisam imala sreće sa Skandinavcima i koliko god da želim da budem moderna i čitam njihove pisce, ne ide pa ne ide, što me ne sprečava da uporno kupujem. Dejva Egersa sam kupila iz sličnih pobuda, mada su velike šanse da pročitam, jer mi se njegove knjige dopadaju i pročitala sam prethodne dve objavljene kod nas, pisala na blogu i uredno preporučujem. Imamo ove istorijske koje sam kupila kod Derete i sigurno ću da pročitam (osim ako niste prvi put na Knjigofiliji, do sada bi već trebalo da znate za moju opsednutost istorijom, pa da ne produbljujem temu) i dve knjige Vukotić medije (od četiri koliko sam zapravo kupila) – “Lajkovačka pruga” Radovana Belog Markovića (iz lokal patriotskih razloga) i “Bolji život” Nikole Savića – u pitanju je knjiga koja je pobedila u italijanskom rialiti programu “Masterpiece” i ne bih ni znala da tako nešto postoji da mi vrlo ljubazna urednica nije vrlo ljudski ukazala na policu “tri za 500” i objasnila da su tu u ponudi mnogo bolje knjige od jedne na koju sam se ja zapravo nakopistila. Kod nje sam pazarila i “Završnu reč” Tome File, moj tata je pročitao i tvrdi da je zanimljiva, a ja sam na osnovu delova koje je objavio “Nedeljnik” zaključila isto, tako da ću sigurno da je čitam.

Konačno, morala sam da odem i drugi put (otišla bih i treći, ali sam s finansijama trenutno na nivou crkvenog miša) i tu sam na super štandu Hrvatske u hali 2 kupila ove “uradi sam” časopise (moja mama voli da pravi igračke) i “Tjedan dana za ljubav”  Tesse Dare, koju sam pročitala od pola (drugu polovinu, kada se radnja uveliko zakuvala, pa nema potrebe da se vraćam na početak) i u pitanju je divan ljubavni pseudoistorijski roman, ali ga nažalost, nema kod nas, tako da ili da hvatate nekog ko putuje u Hrvatsku ili da dođete do skena manje legalnim načinima na sajtovima i forumima gde “kače” e-izdanja. Tu su i novi Nik Hornbi i Kendas Bušnel (iako sam njih mogla da kupim i posle sajma, jer je izdavač Vulkan, ali bih tačno majkala da ih nisam uzela, plus bio je popust na popust, pa sam ušićarila za još jednu od 299). Kod Šahinpašića (neverovatno gotivan bosanski štand) sam kupila “Djevojčicu koja je spasila kralja Švedske” iz već autovanih razloga pomodarstva, na hrvatskoj Frakturi “Millenium, Stieg i ja” – hajde što kupujem Skandinavce koje ne mogu da pročitam, već sam počela da kupujem i knjige o njihovim knjigama, mada ću ovu izvesno da pročitam, jer sam se naslušala teorija zavere oko trilogije Milenijum koje su zanimljivije od samog romana, a jedna od njih je da je sve knjige zapravo napisala Larssonova žena, autorka ove moje i tu su još knjige Samizdata koje sam dobila od koleginice na poklon, kao i “Kritika zločinačkog uma”, od slatkorečivog prodavca na štandu Kontre.

Rekoh ja, na brzinu. Uglavnom, na Sajmu mi je bilo lepo, kao i uvek, nije mi smetalo što su vulkani i lagune zauzeli pola mesta, jer kakvi su – da su, oni ipak izdaju knjige i otvaraju knjižare i zapošljavaju ljude i ja u tome ne vidim ništa pogubno, nije mi smetalo što je Zorana objavila knjigu, razočarao me štand Rusije, posle Kine očekivala sam valjda da vasrksne Dostojevski, međutim, ono neka ružna, ne preterano sadržajna skalamerija, onda sam se pitala šta je cilj i smisao sajma medija i konačno, zašto Idea kao glavni sponzor nije napravila platnene torbice za sve posetioce umesto što je potrošila pare na neku besmislenu igricu… ma ja obožavam sajam knjiga i to mi je kao drugi rođendan i najviše mi je krivo što nemam više para i veći stan.

Najviše volim da sačekam dve – tri nedelje posle sajma pa da udarim po knjižarama, jer obično još neko vreme ostanu sajamske akcije, tu i tamo snize knjige koje su oštećene. Tako sam pre neki dan opajala Knez Mihailovu, i najbolji ulov je u Evro Giunti (knjižara “Akademija”) koju izgleda da dodatno sređuju, pa su povadili brdo knjiga iz budžaka i stvarno može da se nađe svašta za male pare. Uzela sam “Ljubavnicu zlatnog kralja”, misleći da se radi o Luju XIV, tek ono češki kralj Otokar, ali nema veze, morala sam nešto da kupim il’ da isturim jalovče.

Nadam se da će održati i onaj dronjavi mali novogodišnji sajam u Domu Sindikata i krivo mi je što ponovo nisam otišla na Interliber u Zagrebu, ali uvek se nekako namesti da mi padne na rođendan, kad tradicionalno odlazim u Berlin da pobegnem od još jedne godine u kojoj se nisam udala, nisam rodila decu, nisam podigla kredit za stan, nisam položila vozački ispit, nisam mnogo toga a onda se tamo setim da jesam baš to što nisam i volim sebe zbog svega što nemam. I tako to.