Povratak zelenog manga

Sad razumem ljude koji isključuju Fejsbuk. Juče sam dobila takav napad ljubomore, da mi se želudac doslovno vezivao u čvor, knedla iz grla htela da mi iskoči na nos, a sve zato što sam videla da je jedna osoba, a ta osoba nije bila ništa drugo do etalon za mučeništvo, sedenje u mestu i kukanje nad sudbinom – e taj moj etalon se tektonski pomerio a ja ostadoh da blenem u ekran kao uvenula muškatla i da se pitam koju sam epizodu tačno preskočila.

Kad biste me pitali da vam kažem nešto o sebi, čuli biste kako sam tačna, da nisam sujetna niti ljubomorna. Za ova dva prva – pa mogu da položim desnu ruku i jedan bubreg pride, a za ovo treće, ne znam odakle mi ideja, ustvari znam i da vam kažem – drago mi je što sam konačno dobila toliki napad ljubomore koju nisam osetila godinama, iako sam htela da povraćam od muke, osetila sam se toliko živa, koliko nisam bila od kad sam poslednji put gurala nos gde mu nije mesto pa su me guje ljubomore izujedale toliko da se sad i kišne gliste plašim, zbog čega sam pogrešno svrstala odsustvo ljubomore u svoje dobre osobine.

Svejedno, toliko mi je drago što ne mogu ni da se pretvaram da sam srećna zbog uspeha etalon osobe da ne mogu da vam opišem. Toliko, da mi je osećanje da još uvek nešto osećam kao rukom odnelo mučninu od prizora uspeha etalona.

Da li gledate seriju The Affair? Ja sam počela bezveze, jedva izdržala prvih par epizoda (malo je dosadnjikava na početku), međutim, sad sam se upecala i uhvatila sabe kako čačkam po guglu teorije šta se zapravo desilo. Ako odete na IMDB da se infomišete o seriji, verovatno je nikad nećete pogledati, jer je opis beskrajno glup, međutim, sad ću ja da vas obrlatim. Imamo glavnog junaka Nou, zgodnjikavog četrdesetineštogodišnjaka, oženjenog ćerkom uspešnog i bogatog pisca, s kojom ima četvoro dece, od kojih su dvoje, najblaže rečeno, nemogući. On i njegova žena pokušavaju da se prave da ne žive od bogaststva njegog oca, iako se baškare u višespratnici u Bruklinu, deca idu u privatne škole, a svako leto prevode u luksuznoj vili kod babe i dede na Long Islandu, gde radnja i počinje tako što porodično odu na ručak u lokalnu birtiju, gde radi Alison, buduća Noina ljubavnica.

Dalje postaje prilično zapetljano, posebno što je svaka epizoda podeljena na deo iz Noinog pa iz Alisoninog ugla, a ti delovi znaju da se prilično razlikuju, do te mere, da se isti događaji nisu odvili na isti način, glavni junaci su u priči jedno drugog drugačije obučeni, Alison se u Noinom delu ponaša prilično slobodno, maltene i razvratno, a u svom je povučena… I naravno, desi se ubistvo (nisam vam pokvarila jer će u prvoj epizodi odmah da vam postane jasno da je neko nekog ubio, pošto vidimo Nou i Alison na ispitivanju u policiji) i još 100 gluposti i, hajde što ne znate kome da verujete, već niste sigurni da li se išta od onoga što gledate zapravo i desilo.

Šta se meni svidelo? Prvo, Noa je pisac i pati od kompleksa uspešnog tasta, koji je možda čak i jedini stvarno simpatičan lik u celoj seriji, i od kojeg ćete čuti neverovatno istinite savete o pisanju (kao na primer “svi imaju prvu knjigu”), zatim, niko holivudski lep, što potvrđuje staru dobru Kaporovu tezu da se “ne pare samo prinčevi i princeze”, onda tu je mali depresivni otrcani Montauk u kome se radnja dešava preko leta, a ja volim ta polupropala mondenska letovališta i konačno pronašla sam se bre, s tim što ću vam ostati dužna za objašnjenje kako i zašto.

Ali mnogo sam se pronašla. U stvarima koje mi se možda nisu desile.

Ovde dolazimo do dela gde sam napisala još ovoliko pa obrisala, a s tim u vezi i naslov, koji sad nema veze ama baš ni sa čim, ali mi se dopada pa ću da ga ostavim. U tom delu biste saznali šta sam preduzela povodom uspona etalona, kako sam potrošila omiljeni parfem i zašto je to sad toliko važno i još gomilu nekih stvari koje bi verovatno dobile smisao da ih nisam stavila pod embargo.

Kad smo već u serijama, gledam pre neko veče Boston Legal, kao što ga gledam uvek kad sam depresivna, i kaže Alan Shore (kasnije ću saznati da je to citat Roberta Frosta) “no tears in the writer, no tears in the reader”, i od tad hoću il’ da crknem il’ hrabro da napišem šta me muči.

Ali ne smem. Plašim se. Vaginica sam.

Preporučite mi neku knjigu da čitam inače ću vas udaviti ovakvim postovima, dok jednog dana ne stisnem petlju da završim zelenog manga.

The Affair možete da gledate online ili da skinete, imate prevode, sve, a nedavno je počela i druga sezona.