Pravda za Koelja

Ne znam za vas, ali (je l’ da da sam vam nedostajala sa mojim omiljenim početkom teksta?) ja nisam pročitala Koeljovog “Alhemičara”. Što me nije sprečilo da se pedantno učlanim u klub onih koji vole da ga mrze i ne propuštaju priliku da zlostavljaju svakog ko ga citira ili daleko bilo pu pu pu proglase za svog omiljenog pisca. Sve do nedavno.

Pre par nedelja sam intervjuisala za poziciju u svom malom timu, i izdvojio se kandidat koji je očigledno uradio temeljno sondiranje terena, te kao zapeta puška na moje pitanje “Koja ti je omiljena knjiga” odgovorio s nekim politički korektnim naslovom, taman koliko treba hipsterskim i izopačenim, što u kranjoj liniji očekujete na razgovoru u marketinškoj agenciji, pa onda kao pokunjeno skinuo naočare (prepreden je naš budući akaunt, ako i treba) i rekao “mada, iskreno, prošle godine mi se najviše svidela “50 nijansi sive” i eto, to je knjiga koju bih izdvojio”.  I otprilike odmah bio primljen, iako su “Nijanse” kao što znate, krvni neprijatelj “Knjigofilije”, više puta obilato opljuvane i sahranjene na blogu.

Presudila je iskrenost, iako sam ubeđena da je mali namazanko s FON-a znao i to da je bolje da lepo kaže šta mu se stvarno dopada, nego da tamo izmišlja neke francuske alkoholičare koji ni sami ne znaju šta su napisali a kamoli objavili, samo da bi eto ostavio utisak, jer eto, neko ko nikad nije radio u agenciji, može da stekne pogrešan utisak da smo mi skup preplaćenih hipstera koji samo sede i smišljaju reklame za televiziju i idu po nekakvim snimanjima, a mi grešnici kao da radimo u pogonu “Propaganda” PD RB Levi tok.

Ok, znao je i posao, ali da sam birala između dvojice istih, poen više bi i dalje otišao za nekoga ko je bez ženiranja priznao da su mu se dopale “Nijanse”, jer je moj drugi krvni neprijatelj folirancija, ali priča se ne završava ovde.

Kada sam napokon odahnula što sam tako brzo i lako našla nekoga za kog verujem da će više nego dobro da se snađe u nikad dosadnoj industriji zabave i reklama, desi se nekakva timska večera, gde sad mi, po običaju komentarišemo kako je bilo na intervjuu. Da bi neko rekao “dobro si prošao, zamisli da si rekao Koeljo”. I ja se zamislim.

Pa kad sam ja to tačno postala knjigonaci? Zašto sam bez mnogo razmišljanja ikad prezrela Koelja, kad em nisam pročitala tog ozloglašenog “Alhemičara”, em mi se jedina Koeljova knjiga koju sam pročitala (“Pobednik je sam”) zapravo baš dopala?

Ustvari znam zašto. Nekad davno mi je bilo strašno stalo da budem kul (opet mi nekako odzvanjaju reči ovog mog drugara “zamisli da si rekao Koeljo” koji mi je juče rekao da ne moram baš ni da se pravim da sam postala surovo realna, u šta upravo polako ali sigurno tonem a poentiraću čim zatvorim zagradu, razumite me, imala sam mnogo posla, uželela sam se pisanja, ne mogu ja te kratke rečenice bez digresija) i onda je neko rekao kako je Koeljo “new age” a ja koja nisam imala ni pojma šta je to, ali je neko treći rekao da je to nešto fuj fuj, proglasila ni-krivog-ni-dužnog Paola njuejdžerom i prezrela sve njegove knjige dok mi neko četvrti nije rekao kako je “Pobednik” super knjiga, i ja je pročitala ali nisam to baš mnogo reklamirala, ako me razumete, zato što mi je još uvek bilo stalo da budem kul po svaku cenu.

E sad više nije. Pa pošto sam vam priznala da:

• 90% moje biblioteke čini beletristika na čelu sa Elojzom Džejms (moraću da posvetim jedan post Elojzi, kad je već toliko pominjem)
• Čitam Svet, Skandal, Star, Blic Puls, Aferu, Tabloid, čuj čitam, kupujem i znam tačno kad šta izlazi
• Gledam TLC
• Garderobu nabavljam u H&M-u i Primarku

ne vidim razlog da se pretvaram da sam nešto posebno kul (evo me evo, surovo realna nova poboljšana ja s krilcima na delu) to jest, da presečem ovu foliranciju u koju srljam, iskreno, baš me briga šta ko misli o mom čitalačkom muzičkom i ostalim ukusima, ali trebalo je da napunim xy godina da to shvatim, tako da, nemojte da budete surovi prema sebi ukoliko još niste ušli u “more then cool” stadijum u kojem ja verujem da jesam.

Nego, da se vratimo na “Pobednik je sam” – stari dobri Koeljo je izgleda dugo bio novinar i kretao se po nekom “šiki – miki” svetu, pa je isprodukovao zdravo zanimljivu knjigu o nekoj budaletini koja ide i tamani ljude po Kanskom filmskom festivalu, ja se baš retko sećam svih detalja, ali ova mi takoreći igra pred očima, tačno mogu da vidim prvu scenu, iako sam je relativno davno čitala.

E sad, da se ne foliramo načisto, znam ja o čemu se radi u “Alhemičaru”, ali prosto ne volim takve knjige gde glavni junak kao nešto mnogo želi i onda se nešto kosmički desi da se njemu ispuni želja, malo sam neverni Toma i prosto ne verujem u takve entropije, nisam pročitala ni “Malog princa” iz sličnih razloga, i iako sam čvrsto odlučila da pročitam “Alhemičara” pre nego što nastavim da ga etiketiram, moguće je da neću promeniti svoje, za sada, neutemeljeno mišljenje.

Onaj isti drugar što ga pominjem tu i tamo, veli juče da, ako sam se već nakopistila da pišem o Koelju, obavezno pomenem sponzoruše i ine koji su ga lopatama trpali po fejsbuk profilima, međutim… Ima sajtova koji su se već pozabavili tim književno – društvenim fenomenom, posebno ovih dana kad je fejsbukom harao #bookchallenge. Tako da neću da trpam nos u tuđa posla, već ću da završim ovu besedu jednim Koeljovim citatom i da se pobrinem da nabavim njegovu novu knjigu “Preljuba”, koja izgleda kao nešto što ima potencijala da završi, kako u mom vlasništvu, tako i na Knjigofiliji. Sve Koeljove knjige kod nas je objavila Laguna.