Remek delo

Da li ja uopšte smem da se usudim da pišem o „Nečistoj krvi“ Bore Stankovića? Kada sam počinjala Knjigofiliju, ona mi je odmah bila na umu, jer, naposletku, ovo je prva „ozbiljna“ knjiga koju sam dobila na poklon od mame i tate i moja najomiljenija knjiga ikad. Dakle, prvo mesto na top listi knjiga mog života za „Nečistu krv“, pa onda mnoooogo praznih mesta pa „Foliranti“ Moma Kapora.

Još uvek nisam sigurna da li je ovo moje blog nedonošče dostojno Borisava Stankovića. Ali, eto, iz sentimentalnih razloga i divljenja iz petnih žila, dopustiću sebi da napišem koju o ovom remek delu, a da je remek delo – o tome nećemo da raspravljamo, i ako niste pročitali treba da se stidite, ali odistinski da se postidite i krenete da kopate po kutijama sa lektirom, jer, ako je stari model našeg školstva za nešto zaslužan (ja sam generacija zaglavljena između „usmerenog“, to jest „šuvarovih đaka“ i gimnazije koja je kasnije uvedena ili vraćena ili šta god, pa sam umesto Pete Beogradske, na papiru završila Srednju stručnu školu Dr Dušica Stefanović) onda je zaslužan za to što su uveli „Nečistu krv“ u obaveznu lektiru, tako da su oni koji je nisu pročitali ipak u manjini.

Je l’ sam vam pričala kako sam rano naučila da čitam? Moja prva sećanja nisu ni sneg, ni parkić, ni cucla, ni meda, već jedna slikovnica „Krava Rumenka“. Zlostavljala sam mamu i tatu da mi čitaju dok nisam naučila napamet, pa ako bi pogrešili prilikom n-tog čitanja po redu, ja sam se onako mala i balava ubacivala sa amandmanom – „ne ide tako, već ovako“. Onda sam prešla na Mikijev Zabavnik, pa na Maju, Hajdi, Čika Jovu Zmaja, pa sam onda nekako savladala i latinicu uz Mikijev Almanah i uskoro je odeljenje dečije biblioteke grada Beograda u Zmaj Jovinoj postalo moja druga kuća. Prvo sam dolazila s tatom, a onda i sama, jer sam se brzo „osamostalila“ pošto sam morala da putujem do škole na drugom kraju grada, pa su me moji nekako pustili da se šunjam sama po centru, i nikad mi se ništa nije desilo, ali to su bila neka druga vremena i živeli smo u mirnoj Cvijićevoj, odakle sam ja svakog drugog dana trolejbusom 28 jezdila u Zmaj Jovinu da nabacim literaturu za posle škole.

Sećam se da su se bibliotekarke iščuđavale i stalno govorile mami i tati da su to „velike“ knjige za tako malo dete, pošto sam ja otprilike sa devet godina htela da pozajmim „Prohujalo s vihorom“ sa stavom da ako se već ta knjiga nalazi u dečijoj biblioteci onda deca treba i da je čitaju. Mama je malo gunđala kad sam počela da čitam Mir Jam, ali sam ja istrajala. Mislim, tada je Mir Jam bila kao sad „50 nijansi“ (da li sam ovu knjigu pomenula već pet puta na blogu? Naravno da jesam, a znate šta – nisam je ni pročitala. Odmah da raščistimo, ja uopšte nisam literarni snob i verujte mi, pročitala sam sve izdanke „50 nijansi“ koje su se pojavile na našem tržištu, čak ću se usuditi da preporučim trilogiju „80 dana“ jer nalazim da ima određenu književnu vrednost, dakle, ja uopšte nisam gadljiva, ali su me „Nijanse“ smorile preko svake mere i samo sam prosledila knjigu dalje).

Pored Mir Jam imala sam i disidentske momente kada sam čitala Đuru Daničića, ne baš popularnog sa svojom „Otadžbinom“ u vreme SFRJ (da da, ja pamtim Tita) i da skratim to jest da pređem na temu današnjeg uključenja iz studija Knjigofilija dok još niste pobegli. A nekom drugom prilikom ću da vam pričam kako nisam nikad primljena u mlade komuniste, zbog “nacionalističkog” ispada kada sam se u prvom razredu osnovne usudila da kažem da je 1. decembar Dan kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Mama i tata su imali običaj da mi za svaku peticu kupe knjigu. Pa onda za odličan uspeh i sve petice, neku veliku knjigu. Tako sam, davnih osamdesetih, nekom prigodom  dobila „Nečistu krv“ a znam i gde su je kupili – u knjižari „Svjetlost Sarajevo“ na uglu Cvijićeve i Bistričke, i kao i svaki mali odlikaš, odmah se ozbiljno posvetila projektu „čitanje“ da bih što pre mogla s tatom da komentarišem.

Moram da priznam da je „Nečista krv“ ipak bila suviše velika knjiga za tako malo dete. I dan danas mislim da sam mala za nju. Kasnije sam je ponovo čitala u gimnaziji, i pre neko veče još jednom i svaki put me ta knjiga obuzme toliko da sam, kao i glavna junakinja Sofka, bolesna po nekoliko dana.

Kao što rekoh, ja ne smem i ne umem i ne mogu da se drznem da komentarišem ovo remek delo. Samo ću vam reći da se stidim u ime svih nas koji smo podlegli mekim koricama i akcijama „3 za 999“ na štetu Bore Stankovića, Stevana Sremca, Milovana Glišića i da ne nabrajam jer ću se osramotiti još više ako preskočim negog heroja srpske književnosti.

Pa ću da vas zamolim da malo prekopate po kutijama iz škole i pročitate ponovo o Sofki. A ja sam svoj primerak, sa prvom stranom ispisanom tatinim odlučnim pandurskim rukopisom vratila na vrh police gde i zaslužuje da bude.

“I baš u tom upinjanju da se od svih izdvoje, izgleda da su nalazili svu draž svoga života.”