More

“Vidi ga, kao gluvo kuče”, posmislila sam gledajući slike sa solo putovanja daljeg poznanika, hajde što sam pomislila, već sam tu misao brže bolje i podelila sa svojim poverenikom za razmenu informacija o instagtram storijima, zaboravivši načisto da sam to gluvo kuče i ja, pošto već 17 godina pretežno putujem sama.

Pisala sam već o tome i potanko objasnila kako, a evo sad i zašto. Prvo, nemam s kim. Ako ste jedan od dvojice mojih najčešćih saputnika, tačno znate šta hoću da kažem, vama makar ne moram da objašnjavam, a ako ste ostatak sveta kome nije jasno šta sam sad htela da kažem, da pokušam da objasnim. Neobično volim da s prijateljima putujem po Srbiji i okolini, i to nam je tradicija. Ali, to su obično vikend putovanja, za koja se očas dogovorimo. Kad bismo krenuli da uklapamo godišnje odmore verujem da brzo više ne bismo bili prijatelji (bili bismo, ali nek ostane zbog dramatičnosti). Tako da – eto, nemam s kim a da nije da nemam već kapitalizam i tako to. Zatim, nemam s kim ni po službenoj dužnosti – volela sam s mamom, ali onda se tata razboleo. Nemam ni dečka. Drugarice su mi udate. Drugo, lakše mi je samoj, ali to sam već potanko opisala u ovom tekstu koji sam vam linkovala na početku. Konačno – volim. Ko nije kušao samostalno putovanje ne zna šta propušta, i to nije sad se ja kao tešim što nemam s kim, već je jedno neprocenjivo iskustvo koje morate da probate, pa makar otišli u Temišvar na dan.

Ali nismo se zbog toga skupili.

Početkom godine uvek pravim plan putovanja, jer valja skupiti pare, kupiti avio karte dovoljno ranije, nadati se da neće da se desi ništa iz rubrike “pravi planove da se bog smeje” i osigurati se cancellation free smeštajem, zbog čega airbnb često nije opcija, a ni inače nije kad ste sami, jer se isplati tek za više vas, kao što se ne isplate baš ni low cost avio karte, posebno od kad uz najjeftiniju tarifu možete da unesete samo tašnu, i nije da im nisam dala šansu – zapravo se ne skidam sa skyscannera, ali da ne bih ovo elaborirala danima, ne bilo vam zapoveđeno, uzmite ovaj link s početka, e da, tako sam i ove godine stavila Madrid, naravno Berlin, verovatno Krakov i odjednom mi se prihoćelo na more. A to je već problem.

More volim (a ko ga ne voli?). Iako imam alergiju na sunce (toliko gadnu da izgledam kao da imam velike boginje), iako mrzim vrućinu, iako volim da se sunčam a ne bih smela, pa se ne sunčam, iako se grozim riba, meduza, hobotnica, trave bljaakkk, one štroke što izgleda kao pena, a svi znamo da nije pena i sigurno ima još nešto (kamenje, stepenice, betonske plaže), ali čim mi uđe slana voda u nos, ja sve zaboravim, ma ne smeta mi ni kad masnim rukama uništim knjigu koju čitam, ni kad mi se peškir ukruti od soli u formu daske za surf, ni kad, kao poslednji put imam ili duha ili neispravan čitač kartice zbog čega se struja i klima pale i gase celu noć – ustvari to mi je smetalo, a nisu imali da mi zamene sobu, pa se završilo okršajem na bookingu i ranijim povratkom, i sad ne mogu da se vratim u taj lepi hotel koji inače obožavam, jer sam izvesno na crnoj listi.

Mnogo je situacija u kojima samo mislite da vam treba društvo, a zapravo vas niko (sem mene, videti pod “gluvo kuče”, i većine Srba, ali hajde da mislimo da smo civilizovano društvo koje ne trpa nos u tuđa posla) neće čudno gledati ako ručate ili pijete kafu sami. Ja uglavnom sve i radim sama, osim dve stvari. Ne mogu da odem u bioskop i na more. Ne mogu i ne mogu. Hajde bioskop, brzo će da izađe film na internetu, što ne umanjuje činjenicu da ja mnogo volim bioskop, ali hajde.

Ali more. Kao što rekoh, to je već problem.

Na more, kao i svako dete socijalizma, idem oduvek. Prvo u Dubrovnik, čega se ne sećam, ali su mi pričali da su u hotelu nabavljali čokoladno mleko samo za mene (bila sam neizmerno slatko dete), ali i to da sam se nekim Nemcima toliko dopala da su hteli da me usvoje – mislim stvarno, neke stvari nisam morala da saznam, onda smo išli u SUP-ovo odmaralište “Biserna obala” u Čanju, gde je moj tata uvek nekako uspeo da osvoji status najvažnijeg gosta, jer je znao sa šefovima sale i recepcionerima – verovatno posledica druženja sa ljudima iz Metropola koji je pripadao njegovom “terenu” dok je bio inspektor, a onda smo išli i u Bečiće, pa na Korčulu, pa na Pelješac, jedino gde nismo bili od tih pandurskih odmarališta je Rovinj. Posle sam počela da idem s drugaricama, prvo u Ulcinj, onda dugo u Herceg Novi, premotavamo devedesete, pa sam išla u Tursku, Tunis, Egipat, Grčku, Siciliju, Azurnu obalu, Hrvatsku – manje – više svuda gde se odavde i ide, nemam para za Maldive, a i ne volim da se dugo vozim avionom, tako da kad bih i bila bogata, opet bih se držala stare dobre Evrope. I onda više nisam imala s kim, pa sam se izgovorila na alergiju (nije neistina, ni sad ne znam šta bih ako nekim ludim slučajem odem) i kao baš volim da putujem leti po Nemačkoj (i to nije neistina, šta više).

I sad mi se ide. I ne znam šta da radim. Evo gledajte i sami: ko će da mi čuva tašnu na plaži? A ne mogu da krenem bez telefona i makar malo para, osim ako nisam u nekom rizortu koji su opet pa skupi, a i ne volim rizorte – tamo vas tek čudno gledaju kad ste sami, znam – i ja sam čudno gledala “očajnice”. Ja za ovo nemam rešenje. Gledala sam neke debilne predloge da okačite oko vrata u nešto vodootporno, da zakopate ispod ležaljke – ali ja idem na more a ne na festival “snađi se” i hoću da ne mislim o telefonu i parama za kafu i ležaljku i hoću da nosim svoj pasoš sa sobom, a ne da se uvlačim u neku amfibiju sa aliexpress-a.

Volela bih sad da završim nekim pokličom kako ću naći rešenje – i nije da rešenja nema, ima ih, ima, od organizovanog letovanja za žene da ne biste plaćali doplatu, preko odlaska u omraženi rizort, ali nisu to baš rešenja iz snova, makar ne mojih. Nisam vam ja od onih što se upoznaju na putu, samotna sam i šta sad.

I sve me ovo s morem čini samljom nego što stvarno jesam.

Foto Suvodolac koji bi mogao da objavi zna on već koji album svi čekamo.