Samo u hotelima osećam se kao kod kuće

Iako sam svečano obećala da neću više da čitam derivate “Nijansi” te da ću hitno da isperem mozak Dostojevskim, opet sam “zgrešila”, ali ne kajem se, jer je “HotEl” Eme Mar, sve samo ne očajna kopija još očajnije trilogije, i već sam ušla u kampanju ubeđivanja okoline kako neizostavno moraju da je pročitaju.

Ustvari sam, na preporuku koleginice, krenula da kupim “Sedam života princeze Smilje”, o kojoj ću tek da pišem (počela sam da čitam i baš mi se sviđa), a kako knjige najčešće kupujem u Laguninoj knjižari u Ziri, ne mogu da zažmurim pred policom “novo” i tako ugledam “HotEl”, pa se setim da sam nedavno negde pročitala da je uopšte nije onakva kako izgleda (crne korice sa parčetom ženske butke u podvezicama) i u sledećoj iteraciji eto mene na kasi sa “Smiljom”, “HotElom” i “Nedeljnikom” za dinar.

I umesto da majkavam od vrućine (ne mogu da vam opišem u kakav se puding pretvorim kad “upeče zvezda”) provela sam vikend uz klimu i knjige, čak nisam po svom starom dobrom običaju preskakala strane, eto toliko me je “HotEl” spopao.

Iako ovu knjigu reklamiraju kao “erotsku trilogiju”, ona je zaista daleko od mučnih izdanaka “Nijansi” u kojima po pravilu imamo tu neku smotanušu i njenog sadistički nastrojenog bogataša. Kad smo već kod erotskog, ova knjiga je stvarno seksi, a ne prostačka, podsetila me je na “Odrastanje Lulu” i na jedan francuski film o kome sad moram da vam napišem, eto prosto moram.

U pitanju je La Fidélité, na koji sam naletela pre par meseci na nekom levom kanalu (tipa tv 1000), u neko zlo doba noći, a usred još zlobnijeg napada nesanice, pa sam onako bezveze počela da gledam, iako je snimak bio kao da su pustili s VHS-a. I gledam li gledam li gledam, a nit gluplje radnje nit dužeg filma, uglavnom, na kraju zaspim (kako to već biva s nesanicom, čim počnete da gledate nešto što vam se sviđa, pada glava), a onda nisam mogla da izdržim već sam ga iskopala na YouTube-u, i gledala do kraja na francuskom, koji ne znam da beknem. Kao neka fotografkinja dolazi u Pariz da radi za neki tabloid, a moguće je da je vlasnik tabloida njen otac, što ona ne zna, i mama joj je bolesna, i ona ide po gradu i samo fotka nekom jeftinom kamerom i bukvalno se dohvata s kim god stigne, gde god stigne, da prostite. U međuvremenu upoznaje naslednika neke izdavačke kuće, koji je u filmu predstavljen kao dobrodržeći metuzalem, a meni se baš dopao i stvarno je jedan ozbiljno seksi tip, i on nju nekako skovitla da se uda, dok se ona u međuvremenu smrtno zaljubi u nekog reportera i sad tu nešto tamo – vamo, ne zna se ko koga i s kim, postaje sve besmislenije do ultra besmislenog kraja, ali da me pitate da li bih gledala ponovo – da da i to ako treba deset puta za redom. A to su pretežno i rekli u komentarima na IMDB, kao skroz je glup film, ali ne mogu da prestanem da gledam.

“HotEl” srećom nije glupa knjiga, s tim što isto kao i film, ne možete da je ostavite i ponovo sam uhvatila sebe da je nosam okolo po prevozu i kolima da ždraknem koju stranicu usput. Međutim, imamo još dodirnih tačaka, mada sam sigurna da se radi o jednoj velikoj slučajnosti.

Glavna junakinja je studentkinja novinarstva, s majkom koja boluje od raka, zbog čega se Anabel – El prijavljuje u agenciju za poslovnu pratnju “Lepotice noći” jer joj za lečenje u inostranstvu treba oko 25.000 evra. Prilikom izlaska s klijentom upoznaje Davida Barlea, nad čijom slikom je pre toga balavila u vozu, a on je vlasnik medijske kuće (još jedna sličnost sa filmom, ne insinuiram ništa, samo primećujem) i dok smo rekli piksla već je zaprosio i skinuo joj zvezde s neba. El, međutim, oseća da dva i dva nisu četiri, ali nekako ubedi sebe da treba da se uda za Davida, iako okleva da bilo kome, pa čak i bolesnoj mami s kojom je veoma bliska, kaže da će uskoro da se omrsi velikom masnom udajom za bogataša. Ono što David ne zna ili se pravi da ne zna je njena eskort karijera, a još manje zna da se El ponovo aktivirala u želji da zaradi koju crkavicu i da mu kupi ručni sat za svadbeni poklon, pošto je on u međuvremenu šmekerski platio lečenje njenoj mami. Da skratim, El, naizgled slučajno (a u ovoj knjizi ništa nije slučajno) upoznaje Davidovog brata Luja i tu počinje čitavo zamešeteljstvo.

I eto zašto ne volim da prepričavam knjige na blogu, jer uvek ispadne banalno, a posebno kad pokušam da nešto sakrijem da biste i vi imali čime da se iznenadite, a ima da se iznenađujete na svakoj petoj strani, i da zaboravite šta ste radili juče i gde ćete da idete danas, knjiga će vas progutati i ima da čitate ceo dan i noć, a ono rodilo, skoro 600 strana i ne valja da (kao na primer ja) nestrpljivo skočite na kraj, jer vam ič neće biti jasno, već vozite redom, iako će da vam se tu i tamo učini da se strane kotrljaju baš sporo.

E sad, zašto “HotEl”? Anabel – El ordinira u hotelu “Charmes” koji je kod nas nespretno preveden kao “Grabovi” (pojma nemam šta to znači* a imala bih još par primedaba na prevod – kao, na primer, “uzgred budi rečeno” i par sličnih propusta koji tu i tamo bodu oči) a vlasnica agencije za poslovnu pratnju joj nadene nadimak HotEl. “Grabovi” (šta god to značilo) su neverovatno živopisno mesto – sobe nose ime čuvenih kurtizana i švalerki, a uređene su u skladu sa epohom u kojoj je svaka od njih ordinirala.

Ako zanemarimo moje poređenje sa La Fidélité, “HotEl” u svakom pogledu podseća na stari dobri, umereno do potpuno mračni, francuski film. Ja, koja u Parizu nisam provela duže od vožnje od jednog do drugog aerodroma, mogu opušteno da zamislim da se šetam po arondismanu u kom porodica Barle ima palatu, naježim se od neprijatnosti kad El dobija misteriozna pisamca (neću više ništa da otkrivam, ali recimo da je ovo glavno za radnju), ma tačno znam kako joj je dok se pretvara kako voli Davida a zna da od tog posla nema ništa, malo mi je falilo da se zaljubim u Luja i lepo mi je došlo da pustim Šopena, iako nisam bog zna kakva ljubiteljka klasične muzike.

U poslednje vreme, malo očekujem od knjiga, a malo i dobijam. Verovatno sam sama kriva, jer kupujem pretežno beletristiku (sam izraz, sad sam pogledala da utvrdim, znači lepa književnost i odnosi se na romane, novele, pripovetke koji prvenstveno služe zabavi – makar tako kaže sajt “šta znači”, stičem utisak da kod se kod nas koristi za nešto jeftino, gadno, neprimereno, ispada kao da je to literatura za slabiće koji nemaju hrabrosti da se uhvate sa Hemingvejem). Prosto se iznenadim kad naletim na fino napisanu, zanimljivu i “obuzumajuću” knjigu, pa imam potrebu svima da rastrubim, kao sad.

Izdavač je Laguna, i pročitala sam juče na Goodreads da je u pitanju trilogija, što se mene tiče, mogla je da ostane samo ova i opet bih bila srećna, ali neće da se bace i nastavci kad izađu.

Taman da krenem da objavim i setim se da sam nešto važno važno zaboravila. Opet imamo pseudonim, dakle pojma nemamo ko je Emma Mars. Što me to izluđuje, a izgleda da je ušlo u modu. Razmišljam, možda se stidi od mame i tate (to je jedini slučaj u kom bih ja odlučila da se ne potpišem svojim imenom, pod pretpostavkom da ikad odlučim da pišem erotske romane, a ako je verovati jednom astrologu, daleko pre moje “neverni Toma” faze, od toga bih mogla ne da se najedem ‘leba, već obogatim, proslavim i kako to već ide u horoskopima), ali sigurno ne mora da se stidi svoje knjige, za razliku od E.L.-ova, A.K.-ova i inih autora bezobrazne literature.

*u međuvremenu sam proverila i grab je drvo, a i setila sam se da se El u knjizi pita da li su tri drveta na trgu ispred hotela zaista grabovi. Charmes svakako bolje zvuči.