Prvi se knjigići u vodu ne bacaju

Ovaj sindrom izgleda da važi samo za mene, pošto je sve što sam kasnije napisala bolje od moje prve knjige. Kod ovih novijih domaćih pisaca ispada pa obrnuto – prva blista, cakli se, a svaka sledeća… Pa recimo da u reciklaži trljaju rukice. Čast izuzecima, ali u poslednje vreme su oni postali pravilo.

Ovo ću da ilustrujem jednim neočekivanim primerom. Pošto sam se dovoljno puta pravdala zašto i kako volim da čitam beletristiku, danas ćemo da analiziramo sunovrat druge i treće knjige na primeru Zorane Schultz, a sad se vi pitate ko je Zorana i ja nemam neki posebno detaljan odgovor, osim da je to jedna gospođa koja se druži sa Suzanom Mančić i koja je pre par godina objavila “Ukus greha” za Vulkan izdavaštvo, pa se knjiga premetnula u bestseler od 20 i nešto izdanja i onda je ona, na žalost, odlučila da nastavi da piše.

Ja inače ne volim radove tih gospođa, jer dobijem koprivnjaču dok čitam kako se one u sedamdesetoj odvaljuju od seksa, alkohola, kokaina i čega već ne, međutim, ne mogu da odolim kad na korici piše bestseler, i tako kupim “Ukus” i nisam se pokajala (sad sam primetila kako volim knjigama da dajem nadimke).

Šta imamo? Njenu (izgleda) autentičnu ispovest, koja možda nije za zbornik radova savremene srpske književnosti, ali je zato za plažu dušu dala. Ne stidim se da priznam da sam je pročitala nekoliko puta, jer volim iskrene knjige, čak i kad ih ne krase posebne književne vrednosti. Gospođa Schultz je stavila na uvid svoje ljubavne avanture, a posebna poslastica za ljubitelje lake literature je ta da provejavaju poznate ličnosti koje lako možemo da “provalimo”. Jedna pravoslavno masna knjiga, skrkaćete je za dva popodneva. Sve se to dešava malo u Nemačkoj, malo u Beogradu, malo na moru…, pa ćemo čitanje smatrati jednim prijatnim iskustvom uz disklejmer “za plažu”.

Kad smo već kod knjiga za plažu, da se podsetimo šta sam to čitala prošlog leta: klik

E onda je objavila drugu, a pre neki dan i treću. Naravno da sam kupila i pročitala obe a ovu potonju sam pročitala u kolima od Beograda do Novog Sada, ne da tako brzo čitam – već sam pola preskočila.

Evo šta ja mislim da se desilo. Gospođa Zorana Schultz je zaključila da je taj tabloidni momenat, u kom čitalac prepozna neku poznatu ličnost, poželjan, pa se očigledno pripremala uz “Kurir” i “Informer” i izašao je “Žongler” a.k.a. kompilacija bljuvotina o ministrima bez diplome, njihovim pomagačima u “strukturama”, narodnih pevaljki droljetina, bogatih perverznjaka koji se štekaju po vinarijama… Sve što možete svake nedelje da pročitate u “Skandalu”. Plus, napravila je par materijalnih grešaka – na primer, kad procenite godine glavnog junaka a na osnovu događaja koji su se dešavali u to vreme – ukapirate da nema šanse da je imao mobilni jer isti nije ni postojao, i još par sličnih aljkavosti, koje kad udružite sa odsustvom bilo kakve autentičnosti govore u prilog onome što vrišti s naslovne strane – da je knjiga odrađena da se uzmu neke pare pred leto.

Gospođa Zorana Schultz je možda najaktuelniji i najprodavaniji primer “prvih knjigića”. Ako se ograničim na “ženskaće” usudiću se da kažem da se slično dogodilo i Maši Rebić, međutim, popravila se sa poslednjom knjigom, a i ne mogu da kažem ništa loše o knjigama koje sam slistila po nekoliko puta, samo da bih ispala otmena čitačica skandinavskih trilera. Biljani Lukić, koja mi je simpatična, želim da dobro razmisli kuda posle “Maskarade” (koja se dobro prodala, ali meni miriše na Kaporovu “Unu”, možda grešim). Najdrastičniji primer je Balkanska trilogija (“Miris kiše na Balkanu”, “Cvat lipe na Balkanu”, “Smiraj dana na Balkanu”) Gordane Kuić koja je trebalo da stane kod “Cvata lipe” kako je znala i umela a “Duhove nad Balkanom” i sve ostale koje je posle napisala da pocepa, obriše i zaboravi, jer je zamalo imala remek delo, a ovako ima punu policu očajnih nastavaka i “spin ofova” o porodici Salom – Korać.

Zamalo da zaboravim i “Lemurovu ljubav” Ivane Kuzmanović, koja je posle jedne lepe, pitke i emotivne knjige izmislila da je bela Opra, pa sad objavljuje neke priručnike za samoisceljenja od kojih se iscelio jedino njen novčanik.

PS. sad sam se setila da je možda trebalo da se pozabavim i Jelenom Bačić Alimpić, ali nisam čitala njenu prvu knjigu već “Pisma gospođe Vilme”, što je, čak i za mene, ljubiteljku beletristike i tralalica bilo jedno mučno iskustvo koje želim da zaboravim.